Miting zadrške

Preksinoć je Beograd ponovo zaličio na autentičnu srpsku (i balkansku, jakako!) prestonicu. Za to su se pobrinuli oni koji svoje javne radove obavljaju što dalje od ,„kruga dvojke”, opevajući Rakovicu kao Novi Dorćol, Miljakovac kao Gornji Vračar, a Cerak kao predgrađe Pala. I naravno da su svi stambeno skoncentrisani na Novom Beogradu, tamo gde se imena bulevara određuju svakonoćnim referendumima u vidu plakata i postera.

Dakle, srpski radikali su još jednom dokazali da su mnogo više srpski nego što su radikali. Nenaviknuti na ulične nerede, frontalne susrete sa policijskim kordonima u punoj opremi, na udisanje suzavca kroz rakijom nakvašena usta i nozdrve... pokazali su se kao lenji i nedaroviti đaci Vuka i Čede. Čak je i jedna Vesna Pešić za njih čista urbana gerila.

Nema sumnje da je ZES od noćas postao ZEVS zahvaljujući kalkulantskoj sujeti radikala koji su oduvek više bili zagledani u partijski vrh nego u nacionalno dno.

I nije tu najvažnija provincijska megalomanija koja olakom brzinom najavljuje milion pristalica i dve hiljade partijskih bezbednjaka. Na stranu činjenica da jedino Nacionalna lutrija može da privuče milionče učesnika u izvlačenju Godoa. Nego, mene čačka ona druga brojka. Ej, pa da oni imaju dve hiljade „bodigardova”, ladno su mogli još otkad da preuzmu vlast u ovoj trajno deflorisanoj i totalno nezaštićenoj državi!

Elem, radikalski miting bi se završio kao tihovanje isprekidano tu i tamo lelekavim mantranjem. Ali, onda se pojaviše „navijači”, mladi ljudi sa viškom hormona, onaj specifični uzrast u čijim glavama se nedostatak seksa doživljava kao patriotska patnja. Od tolike nabubrelosti polnih žlezda mora doći do praskavog pražnjenja. I tako je i bilo, ništa spektakularno, uobičajeni ritual jalove destrukcije, pozersko junačenje praćeno prilično siromašnom i nemaštovitom scenografijom – koja je više podsećala na Bitef nego na vreo beogradski asfalt. Ipak, da li je slučajno da su ulogu „remetilačkog faktora”, koji nije proizveo ni upola ubojiti efekat kao nekada šerpe, varjače i tiganji – preuzeli „navijači”?

Odgovor na ovo pitanje otkriva golu, raskolničku suštinu radikalske organizacije iznutra. Naime, podsetimo se malo kako je tekla mitingaška predigra. Dok se Toma sklanjao u hladovinu svog dvorišta spremajući se za novo pečenje nadaleko čuvene mu rakije-mučenice – dotle se zapenušani Vučić sa obe ruke i noge bacio u talasanje medija i širenje frustrirajućeg elektriciteta koji je trebalo da zapali „sveti plamen otpora Borisovoj tiraniji”. I dok su se i Todorović i Krasić pridružili Tomi u pitijskom komentarisanju nagoveštavanog događaja, Vučić beše taj koji je grmeo o sramoti, izdaji, dostojanstvu i pobedi. Umesto o pokradenim, „požutelim” milionima, ovog puta njegove brojke su se odnosile na živo ljudsko meso. I to u vreme tik posle okončanih izbora! Ako se sećate, on je pominjao milionsku publiku, ali je takođe cepao grlo spominjući obezbeđenje od dve hiljade njihovih ličnih čuvara, koji će biti garancija za miran skup sa uzvišenom atmosferom u kojoj će naročito moći da uživaju novinari, koje je pominjao kao da su u pitanju pande iz Sečuana. Ispadoše novinari, u jednom trenutku njegove zanetosti pacifikacijom budućeg istorijskog skupa, ugroženija vrsta i od Radovana, i ostale dvojice haških begunaca. Dobro, to se zove strategija – već neko vreme se govori o sve izraženijoj „civilizovanosti inače prirodno neartikulisanih radikala”.

I šta se, posle svih tih temeljnih „natoovskih” priprema i bombastičnih najava, dogodilo?

Dok je petnaestak hiljada ljudi slušalo Tomu kako im se zahvaljuje, kao da je voditelj Evrosonga, navijači se samoinicijativno pregrupisaše u huligane i krenuše u „spontani” dijalog sa poslovično nekomunikativnom žandarmerijom. Taj nedostatak komunikacije se ubrzo nadomestio kamenicama i bakljama, na šta su murkani odgovorili suzavcem, gumenim mecima, topovskim udarima i povremenim jurišima koji su završavali u prazno, jer su se naspram njih nalazile vrlo spretne pobegulje. Noge su im bile brže od lajavih jezika.

I, eto, to bi bilo to. Ali, gde je tu poenta? Čemu ova jadna kopija pravih, žestokih demonstracija, kakve možemo da vidimo od Španije do Južne Koreje? Naravno da je sve ovo nekome bilo potrebno. Kome?

Odgovor ste mogli da vidite u skiseljenom Vučićevom licu, zgrčenom na ivici plača, dok kuka kako je dobio pendrekom po leđima. Takođe, drugu polovinu odgovora mogli ste da vidite u smirenom, hladnom, gotovo šmekerskom držanju Tome Nikolića.

One kojima još nije jasno šta se dogodilo, i ko iza koga stoji, samo ću podsetiti da je Toma tihi ali zakleti „grobar”, a nestašni mu saradnik Vučić je vrlo transparentni, radikalno zadrti ,„ciganin”. A čiji ono navijači sinoć ekspresno povećaše budžet za urbanističko uređenje Beograda, odnosno njegovog poslovnog i kulturnog jezgra?