Darovno podmićivanje

Određena nezakonitim sticanjem neposredne dobiti od lica kojima se čini izvesna usluga kršenjem postojećih zakona i pravila, korupcija se u širem značenju može prikrivati i imati razne vidove. Ona se može vršiti svesno i nesvesno, činiti aktivno i pasivno. Budući da se vrši tajno, u četiri oka, retko izlazi na videlo i teško se dokazuje. Iako najuočljivija u podmićivanju vlasti, korupcija se ogleda i u pojavama potkupljivanja vlašću i težnjama vlasti da potkupi one od kojih joj zavisi opstanak.

Podležući iskušenjima podmićivanja, danas se suočavamo sa ovom pojavom kao velikim društvenim zlom. Kada je nedavno objavljena vest da su stanovi u novogradnji u Beogradu skuplji za trideset procenata od realne cene zbog korupcije opštinskih službenika koji izdaju potrebne dozvole za gradnju, to nije zabrinulo vlast niti pokrenulo preispitivanje odgovornosti i utvrđivanje krivice za takvo stanje. Ono je posledica neozbiljno shvaćenih i ignorisanih prethodnih upozorenja o ponovnom porastu korupcije u nas, a skandalozne presude kojima se oslobađaju ili simbolično kažnjavaju akteri korupcionaških pojava pokazuju neodgovarajući odnos prema zloupotrebama u vršenju vlasti i obavljanju javnih poslova.

Za podmićivanja javnih službenika obično se traži olakšavajuća okolnost i alibi u primljenom poklonu. Međutim, davanje i primanje određenog poklona koji podrazumeva uzdarje nije podmićivanje, ali se darom često korumpira. Mito je tada njegovo naličje jer se pokazuje u uzdarju očekivane usluge koju bi primalac poklona trebalo da učini. Podmićeni, naravno, može da čini tako što ne uradi ono za šta je plaćen, da bi onaj koji ga je potkupio za takvo ponašanje imao neposrednu korist od toga.

Davanje poklona, peškeša, službenicima od kojih se očekuje da izvrše određenu uslugu bilo je uobičajeno u tursko vreme. Takvo ponašanje, svojstveno i drugim apsolutnim monarhijama, uslovljeno je činjenicom da država nije mogla da finansira pojedine oblasti svoje uprave, pa su usluge njenih službenika na ovaj način plaćali njeni neposredni korisnici. U tom smislu ti pokloni nisu imali karakter korupcije niti su bili izraz mentaliteta kvarenja društva, jer o korupciji možemo govoriti kada su državni službenici redovno plaćeni, a dodatnim poklonima ostvaruju višak zarade. Međutim, ovakav sistem plaćanja je omogućavao da umesto zakonskih principa preovlada praksa proizvoljnog određenja cene pomenutih usluga. U toj proizvoljnosti dominirala je pragmatičnost koja se pretvarala u običaj, pravilo i princip pa time postaje i obaveza koja utiče i na formiranje karakteristične crte mentaliteta. Nešto od tih crta ostalo je živo i u današnjem odnosu prema javnim službenicima.

Za definisanje i razgraničenje mita od poklona, kao vrsta časti za učinjenu uslugu, važan je trenutak kada se vrednost daje. U podmićivanju se daje da bi se dobilo, a u darivanju iz poštovanja i časti nakon izvršene usluge. Zato, kada javni službenik korektno obavi svoj posao, onda se poklonom on samo nagrađuje za izvršenu uslugu. U tom smislu se i bakšišem, odnosno napojnicom datom kao čast za neki dobro izvršen rad, ne vrši podmićivanje. Ali, ukoliko je ona uobičajena i u izvesnom smislu obaveza kao izraz lepog ponašanja za svaku uslugu, onda onaj koji prekrši te norme dovodi sebe u situaciju da ubuduće ne bude adekvatno uslužen.

U korupcionaškom mentalitetu očekivana nagrada za učinjenu uslugu postaje i neka vrsta obaveze, pa zato i dar nakon izvršene usluge ima značenje mita. Prelazeći tu granicu, dar dobija karakter korupcije i postaje činilac kvarenja i propadanja društva. Pod okriljem darivanja, primanja ili davanja poklona privikava se na život po pravilima podmićivanja koja stvaraju sklonost ka ovoj vrsti kompromisa i pogodbe. Tamo gde se uspeva samo zahvaljujući podmićivanju, uspeva prvenstveno korupcija koja formira i odgovarajući mentalitet ljudi takve sredine.

Pokazatelj tog stanja je odnos prema korupciji kao nečem uobičajenom i normalnom, poput psovke u verbalnoj komunikaciji za koju se zna da je neprimerena i ružna, ali koja se koristi kao uzrečica i poštapalica. Činovnici poretka primaju mito da oni koji daju ne bi pomislili da su učinili neki propust, prekršili važeće pravilo koje pokazuje stepen društvene korumpiranosti. U takvim okolnostima ne radi se više o kršenju zakona protiv korupcije, već o poštovanju pravila podmićivanja.