​Ja sam glumac u dve smene

Sve muke okrenite na radost – to bi mogao biti životni moto glumca Viktora Savića.

Član je Pozorišta „Boško Buha”. Bezmalo je dvadeset godina u glumačkom poslu. Kod njega se mnogo toga vrtelo oko fudbala, košarke. Bio je slavni Milutinac u „Montevideu”, Viktor „košarkaš”, fudbaler Čančar u „M(j)ešovitom braku”, pa je promenio fah – „postao” je političar u „Budvi na pjenu od mora”.

Najavljeno je za jesen emitovanje nove serije „Bilo jednom u Srbiji” na RTS-u, e tu je Viktor Savić u liku Coneta, nosioca velikih industrijskih promena u Leskovcu.

Reč je o seriji nastaloj prema istoimenom filmu, sa autorskim pečatom Zvonimira Šimuneca, u režiji Petra Ristovskog. Film „Bilo jednom u Srbiji” već se uveliko prikazuje u bioskopu.

– Prošlog leta smo snimali i film i seriju – kaže naš sagovornik.

 – Kada je reč o serijama koje se snimaju uporedo sa filmom, obično se misli da su to neki zaostali restlovi, ali to nije slučaj sa „Bilo jednom u Srbiji”. Videćete. U seriji ima mnogo više događaja i mnogo više likova. Drago mi je da je bioskopska publika lepo prihvatila film. To je topla ljudska priča sa plemenitim porukama; smeštena je između dva svetska rata u Leskovcu, u kojem se neobičnim spletom okolnosti dogodi pravo čudo i izgradi istorija tog malo mesta sa velikim ljudima.

– Moj Cone vraća se iz Engleske, gde je vidao svoje rane, u oronuli Leskovac. Znanjem stečenim u Mančesteru, pokreće tekstilnu industriju. I kad god se nađe u blatu, uspeva da se izdigne i nastavi dalje, što je zapravo poruka za sve nas – ističe Savić kojeg su fascinirali i Leskovac i okolina...

– Predeo oko Leskovca je najlepši u Srbiji, a ono što je zanimljivo, mi smo snimali na rečici u kojoj živi vrsta vodenog crva zbog koga je voda meka, a mekoća te vode pojeftinjuje proizvodnje vune i zato je sve krenulo iz Leskovca. Vučjanka reka je prirodno bogatstvo i druga najmekša voda u Evropi.

Kod njega nema praznog hoda. Prošle godine radilo se u otežanim okolnostima zbog korone, ali, kaže, da nikad nije više putovao.

– Sve se to dogodilo zahvaljujući emisiji „Veslom kroz Srbiju”! Eto, postadoh ja i televizijski voditelj!

Nije se mnogo dvoumio da li da prihvati ponudu Tamare Grujić, autorke „Radne akcije”, uključene u realizaciju ekološko-putopisne emisije koja je svake subote na TV Prva, u 13.00 sati. Sportski je tip, voli prirodu, vodu. Akciju. Osim ambrozije, na koju je alergičan, nijedne druge prepreke nije bilo. Kako glumci vole probe i napisane tekstove, ovde je znao da će biti improvizacije. Dodaje da je zahvaljujući emisiji video mesta u vojvođanskoj ravnici za koja nikada ranije nije čuo, a samo su četrdesetak minuta vožnje udaljena od Beograda. Upoznao je istrajne ljude koji se bore protiv zagađenja naših reka i iskreno se nada da je bar malo uspeo da podigne svest gledalaca o ponašanju u prirodi.

Sada, veli, imaju još jednog „keca u rukavu”. Biciklom će obilaziti srpske planine. U planu je novi serijal.

– Peške je – nastavlja – previše sporo, automobil i motor su suviše brzi. Vožnja biciklom je, po mom mišljenju, savršen način putovanja. Dok se vozite, udišete svež vazduhu. Ne samo da gledate oko sebe, već udišete mirise prirode. Možete da čujete meštane kako razgovaraju ili se dovikuju, da stanete i porazgovarate. E, to je već nešto… Putujući na sopstveni pogon najbolje se dožive predeli po kojima se krećete.

Mi, razume se, najviše pričamo o televiziji i serijama, ali nedovoljno znamo o njegovom pozorišnom angažmanu.

Počinje da nam nabraja u kojim predstavama igra sada:

– U „Buhi” to su: „Gospođa ministarka”, „39 stepenika”, „Robin Hud”, „Mačak u čizmama”. U „Teatru na Brdu” u predstavama „Mačka pečena”, „Šećer je sitan, osim kad je kocka” i „Boing-boing”...

Pitamo se da li mu se ponekad dogodi da zaboravi tekst:

– Ja sam glumac „u dve smene”, radim pre podne i uveče, i to je normalno. Poslednjih godina samo tekstove pamtim, osim toga ne mogu ništa više da zapamtim. Da mi sada javite da je nekom rođendan, rekao bih: „Okej! ” i za pet minuta, ako se promeni tema, više se toga ne bih setio. Istina, gluma mi je donela mnogo toga lepog. Zato sam i počeo da se bavim ovom profesijom. Da bih mogao da budem sve i svašta – nindža, sportista, zmaj, legendarni Milutin Ivković Milutinac, industrijalac...

Kako mu se dogodio „Teatar na Brdu”?

– Slučajno! Na Čukarici nije bilo pozorišta.

Tako otkrismo i da je poput svog industrijalca Coneta – preduzimljiv. Sa glumcem Andrijom Miloševićem i svojom drugaricom iz detinjstva Aleksandrom Tomić osnovao je 2018. godine najmlađe pozorište u Srbiji koje danas ozbiljno posluje. Na repertoaru imaju deset predstava. Od prvog aprila radiće u punom kapacitetu, ukidaju se epidemiološke mere.

– Andriji, Aleksandri i meni ništa ne pada teško. Mi smo i umetnički direktori, i upravnici, i glumci. Velika je to odgovornost. Nikola Pejaković u „Teatru na Brdu” režira dve predstave „Šećer je sitan, osim kad je kocka” i „Celo telo tu me boli”, Predrag Stojmenović „Boing-boing”, Mirjana Karanović igra u „Petrijinom vencu”...