Mađarska rapsodija

Da li će Mađarska i posle 12 godina ostati „zemlja Fidesa”, kako je zovu po vladajućoj stranci koja je uspostavila monopol moći, ili će njen autoritarni lider morati da se povuče sa premijerskog položaja i odustane od projekta stvaranja neliberalne demokratije koja je postala uzor desnim populistima i nacionalistima širom Evrope?

Prvi put od 2010, kada je osvojio dvotrećinsku većinu u parlamentu, Viktor Orban traži na nedeljnim parlamentarnim izborima četvrti mandat ali mora da pogleduje preko ramena u pravcu nezavisnog premijerskog kandidata Petera Marki-Zaja, koji je naklonjen Evropskoj uniji, a ne Vladimiru Putinu.

Marki-Zaj je prošle godine određen kao zajednički kandidat Ujedinjenih za Mađarsku, saveza šest opozicionih stranaka u širokom rasponu od levice do krajnje desnice. Harizmatični pokrajinski gradonačelnik, katolik i otac sedmoro dece koji je živeo u SAD, odabran je posle primarnih izbora koji su pod sloganom „Svako sem Orbana” neočekivano uspešno protiv „korumpirane diktature” mobilisali opoziciju po gradovima i selima u kojima ih nije bilo poslednje decenije.

Procena je da samo umereni konzervativac može da ujedini zemlju protiv premijera koji svoje sunarodnike plaši pretnjama koje Mađarskoj i njenoj hrišćanskoj kulturi stižu od migrantskih „islamskih hordi”, međunarodnih (jevrejskih) finansijera ili pripadnika „devijantnih” seksualnih manjina.

Takav Orban je pod stalnim kritikama EU zbog urušavanja pravne države, kontrole društva i medija ili promene Ustava koja je omogućila da izborni sistem bude prilagođen Fidesu. Od izbijanja ukrajinskog rata, partneri u EU i NATO-u Orbanu dodatno zameraju na malodušnom reagovanju u osudi ruske invazije. Mađarska je u danu početka agresije bila jedina članica EU koja nijednom rečju nije osudila agresiju, niti je upotrebila reč rat, da bi premijer tek popodne osudio napad.

Opčinjeni nacionalizmom, religijom i izgradnjom društva konzervativnih, patrijarhalnih vrednosti, Orban je u Mađarskoj stekao značajnu popularnost kao rušitelj „evropskog carstva” sa sedištem u Briselu, kao borac protiv „dekadentnih vrednosti” Zapada i kao promotor tradicionalnih hrišćanskih vrednosti.

Njegova desničarska vlada donela je niz kontroverznih odluka: od anti-LGBT zakona i zabrane istopolnim brakovima da usvajaju decu, do krivičnog kažnjavanja onih koji pomažu migrante iz vremena 2015. kada je Orban Mađarsku proglasio bedemom odbrane hrišćanske Evrope.

Fides najneizvesnije izbore poslednje decenije predstavlja kao bitku između dobra i zla, sudar 12 godina Orbanove „vladavine iz bajke” i zle opozicije koja premijera podseća na njegovog prethodnika Ferenca Đurčanjija.

Da li će vladajućoj partiji pomoći relativna stabilnost, ekonomski prosperitet, ulaganja po regionima i smanjivanje poreza i ukidanje pandemijskih mera uoči izbora, ili će Fides platiti ceh kovidu 19 i inflaciji koju podiže ukrajinska kriza gurajući veći broj ljudi u siromaštvo?

Birače brinu korupcija, posebno fondova EU, zdravstvo i obrazovanje, ali na njihovo opredeljivanje nesumnjivo će uticaj imati i rat u susednoj Ukrajini. Iako se pridružio sankcijama Zapada protiv Rusije, Orban ponavlja da su kaznene mere „beskorisne”. Kao neko ko slovi za najvećeg Putinovog prijatelja unutar EU, premijer jednog dana uverava da nema razloga za brigu pošto je Mađarska u NATO-u, a narednog kaže „NATO neće pomoći ali ja ću vas sačuvati”.

TV Pešti, privatnom kanalu koji dobija značajna sredstva od vlade da bi hvalio Fides, svakodnevno plasira proruske (dez)informacije pridružujući se državnoj televiziji MTVA i drugim režimskim medijima koji promovišu Putinovu invaziju.

Jedno nedavno istraživanje agencije Pulzuš pokazuje da četvrtina Fidesovih pristalica invaziju smatra „opravdanim ratom”. Premijer ne može da rizikuje da izgubi njihove glasove pa igra dvostruku igru: zvanično podržava sankcije Rusiji dok istovremeno plasira komentare koji hvale Moskvu.

Kritika Kremlja neophodna je zbog birača koji strahuju od prelivanja ukrajinske krize i solidarnosti sa EU, a s druge strane je Putin prema kome Orban ima neskrivene simpatije. Mađarski premijer čitavu deceniju hvali Rusiju kao uspešno „neliberalno” društvo i pridružuje se Putinovom kritikama EU i NATO.

Orban je odbio da Ukrajini isporuči vojnu pomoć ili dozvoli da isporuke NATO oružja idu preko Mađarske, a onda je predizbornu propagandu iskoristio da tvrdi kako opoziciona levica zahteva slanje vojnika i naoružanja Ukrajini – što plaši većinu Mađara – iako Orbanovi rivali to nikada nisu izjavili.

Nameran da ponovo pobedi, Orban je tokom kampanje činio sve da, kako se ne bi zamerio Putinu čije ime tokom krize nije pominjao, marginalizuje birače koji su protiv ukrajinskog rata i tako se ponovo našao u izolaciji unutar EU.

Rat u Ukrajini polarizovao je Mađarsku, što se nedavno jasno videlo na ulicama Budimpešte gde su politički rivali organizovali svoje predizborne mitinge. Orban je na zapadnoj obali Dunava okupio više stotina hiljada svojih pristalica koje su potom prešle most Margaret i došli do zgrade parlamenta gde je govorio o neophodnosti da se Mađarska drži podalje od ukrajinskog rata.

„Naš interes je da ne budemo žrtvovani pijun u tuđem ratu. Ne možemo ništa da dobijemo u ovom ratu, ali imamo sve da izgubimo”, izjavio je Orban koji je pitanja stabilnosti brzo izbacio u prvi plan potiskujući dotadašnje prioritete, poput migracije ili suzbijanja homoseksualizma.

Ujedinjeni za Mađarsku takođe pokušavaju da kapitališu na ratu u Ukrajini. Vlast kritikuju zbog povećanja energetske zavisnosti od Rusije i za suviše bliske veze sa Moskvom čime je Mađarska, „izneverila obaveze prema zapadnim partnerima”. Marki-Zaj premijera opisuje kao „najvažnijeg Putinovog zamenika u EU i najvećeg izdajnika Zapada”.

Orbanovi rivali tvrde da su izbori istorijska prilika da se Mađarska definitivno definiše između zapadne demokratije i istočne autokratije. „Umesto istoka, mi biramo Evropu”, poručio je desetinama hiljada svojih pristalica Marki-Zaj. „Zbog sebičnosti i žudnje za moći našeg vođe... mi smo izabrali zaostali Istok umesto Zapada koji se razvija. Dobrovoljno smo se vratili na pogrešnu stranu istorije”.

Orban se ponaša kao disk džokej koji publici pušta muziku koju žele da čuju. Da li će se balansiranje isplatiti, znaće se u ponedeljak.