Zlati je skelom doplovila ljubav

Novi Sad – Sva tri novosadska mosta preko Dunava srušena su tokom aprila u NATO bombardovanju pre 23 godine, pa su ljudi masovno skelom ili auto-skelom prelazili sa jedne obale grada na drugu. U to vreme, Zlata Nikolić imala je 38 godina i bila je udovica koja je sa dvojicom sinova, tada već stasalih mladića, živela na novosadskom Telepu. Na istoj strani grada, radila je u građevinskom preduzeću „Tvrđava”, ali često je nakon završetka posla odlazila preko reke, u Petrovaradin kod svoje bliznakinje, u staru porodičnu kuću gde su detinjstvo provele njih četiri sestre. Te plovidbe Dunavom 1999. godine, između srušenih mostova i zvukova sirena koje su javljale kada opasnost iz vazduha dolazi, donele su Zlati novu ljubav.

„Na svaku godišnjicu razaranja grada, moja osećanja su zaista neobična, pomešana. Imam i lepa sećanja iz tog zlog vremena, jer da nije bilo te skele, ne bih upoznala sadašnjeg muža. Verovatno se nikada ne bismo ni sreli”, priča za „Politiku” ova Novosađanka.

Preko Dunava su tada išle dve skele. Jedna je u pratnji vojske prevozila narod koji se tiskao na toj platformi, a povezivala je dva keja kraj razorenog Varadinskog mosta čiji su slomljeni delovi virili iz vode. Zlata Nikolić kaže da vojnici nisu uvek dozvoljavali da se na skelu stavi i bicikl, a kada su pojedini ljudi uz guranje hteli to da učine, dvotočkaši su im neretko završavali u reci.

„Ja nisam htela da rizikujem, pa sam svog poniku, kojim sam išla i na posao i kod sestre, ukrcavala na auto-skelu koja je pristajala nešto dalje, kod jedriličarskog kluba. Prevozila sam se do Kamenice, pa nastavljala biciklom do Petrovaradina. Zvali smo je Mačkova skela. Uz nju je bio brodić kao podrška, nosila je po par automobila, išla je nekako ukoso i bila sporija nego skela kod mosta. Bilo je vremena i za razgovor i tu sam upoznala drugaricu mog muža koja nas je kasnije i povezala”, iznosi deo emotivne priče koja traje i danas sa njenim suprugom Miroslavom Miškom Mojićem.

Ipak, prošlo je izvesno vreme pre nego što su se njih dvoje sreli u avgustu. Drugarica je prethodno u par navrata pokušala da ugovori susret, ali Miško je bio zauzet stolarskim poslovima i nije često iz Rakovca sa obronaka Fruške gore silazio u Novi Sad.

„Upoznali smo se 5. avgusta, a onda sam ga ja pozvala da dođe na moj rođendan 9. avgusta, kod nas na Telep. Slavili smo ujedno i rođendane dece pa se skupilo sveta, sva familija, a drugarica je dovela Cigane da sviraju. Kad je Miško to video, hteo je da pobegne“, priča danas sa osmehom Zlata.

Zlata sa suprugom Miroslavom Mojićem (Foto lična arhiva)

Zlata kaže da se tih prelazaka preko Dunava nije naročito plašila i da je tome možda doprinela jedna atmosfera u društvu u kome je odjednom bilo mnogo više prisnosti, volje za druženjem, nego ranije. Ljudi su nekako obraćali više pažnje jedno na drugo. Međutim, u živom sećanju ostao joj je doživljaj njenih koleginica koje je na sred Dunava na skeli, pri povratku sa posla kući, zadesilo jedno od više gađanja bombama Žeželjevog mosta.

„One su krenule nešto ranije kući u Gradić, a mi smo posle toga čuli strahovitu eksploziju i strahovali smo šta se tamo desilo. Naši radnici su inače posle prvog bombardovanja Žeželjevog mosta popravljali vodovodne cevi na njemu. Sreća, sišli su sa mosta pre bombi, a koleginice su baš doživele traumu”, seća se Novosađanka.

Jednom je pristala, kako navodi, da ide u sklonište zgrade, u kome su tada mnogi stanovnici grada boravili tokom dana ili noći. Priča da je tamo krenula na nagovor jednog od svojih sinova i njegovog druga koji je kod njih kući bio kada su sirene najavile vazdušnu opasnost.

„Pretrčavamo do zgrade sa skloništem u Pitagorinoj ulici i vidimo gore, na nebu, kako raketa ide. To je bilo najupečatljivije – vidiš raketu. Srđan viknu: Zaleži! A drug mu je imao neku belu košulju: Gde sad da legnem, kaže. Ali onda se čula eksplozija i mi smo odskočili iz te trave, koliko je ta eksplozija bila”, seća se ove epizode.

Novi Sad je te 1999. godine pretrpeo ogromnu štetu od bombi. Varadinski most je srušen 1. aprila, i tada je na njemu poginuo Oleg Nasov iz Petrovaradina, koji je tuda ujutro išao na posao u Rafineriju nafte u Šangaju. Ubrzo je pao i Most slobode, 3. aprila, dok je železnički Žeželjev most gađan pet puta – 5, 21, 22, 24. i 26. aprila, kada je i dokrajčen. Gust crni dim danima se nadvijao nad gradom koji je doživeo ekološku katastrofu, jer je uništavana i Rafinerija, a poslednjeg dana kada je gađana, 8. juna, ovde je poginuo Milan Bajić. Srušena je i zgrada Radio-televizije Vojvodine na Mišeluku u Sremskoj Kamenici, pogođeno je zdanje Banovine, gađana je elektromreža, civilne zgrade i kuće... Bombardovanje je počelo 24. marta i trajalo je 78 dana na području tadašnje Jugoslavije, sve do potpisivanja Kumanovskog sporazuma.