Buka u modi

Razgovor... Polemika... Debata... Ove tako drevne veštine proterane su iz naših života, iz javnog diskursa, sa televizije. Postale su sinonim za svađu, uvrede... Niko ni sa kim više ne priča. Niko ni sa kim ne ukršta pametne i konstruktivne replike. Dijaloga nema, nigde. Ni na televiziji, a samim tim ni oko nas. Jer, zašto bi ga bilo kada ni oni koji bi trebalo da nas poduče to ne čine. Najviše se družimo u poslednje dve kovid godine sa televizijom. A sa kim si, takav si – kažu naši stari. Televizijska kultura se prelila u naše živote. Počeli smo da je imitiramo i oponašamo. Ili ona nas?

Danas ne pričaju voditelji sa gostima, a kamoli gosti sa drugim gostima... Ne priča roditelj sa detetom, supruga sa suprugom, učitelj sa đakom, lekar sa pacijentom, šalterski službenik sa građaninom... Čak ni poštar sa stanarom... Komšija sa komšijom... Zavladao je monolog, ali onaj visokofrekventni. Na reč imaju pravo samo oni glasniji, vulgarniji, dužeg jezika, pliće pameti... Zavladao je monolog povišenih tonova, monolog buke... Pravo glasnijeg... A kada se udruži više takvih monologa kao rezultat nastaje svađa, ali „gluva” svađa, ona jednosmerna. U kojoj niko nikoga ne sluša, niti čuje. Najvažnije je izboriti se za mikrofon, kadar, parče etra... sasuti sav bes sagovorniku u lice, za pet minuta slave, za pet minuta živog programa, za pet minuta televizijskog vremena, za pet minuta jedine potvrde da postojimo.

To što nam dolazi sa TV ekrana, to nije onaj lepi milozvučni monolog koji nas natera da se upitamo, zamislimo, razmislimo. To je monolog u kojem ni sami sebe ne čujemo. Jer, kada bismo čuli, postideli bismo se od izgovorenog, osetili sramotu i stid, težinu i breme javne reči. U takvom svetu u kojem živimo sagovornici su zidovi. Zar je bitno da nas čuju i mi njih? Zavladali su buka, svađa, prostakluk. Psovka s televizije se više i ne prikriva, ne ućutkuje, ne izbacuje u montaži... Ona je čak i dobrodošla. Ko bolje potceni sagovornika, ko se glasnije svađa, taj je poželjniji gost u studiju. Takvima su sve frekvencije otvorene...

Zadržavamo se samo na „bučnim” kanalima, jer kao da neki đavo u nama čuči i potajno priželjkuje da vidi i čuje ko će koga poklopiti, ko će u svađi pobediti. Urednici u goste zovu baš one za koje znaju da će se na oči javnosti zakrviti, koji će od studija napraviti ring. Samo nek’ rejtinzi rastu! Koga briga za posledice? Koga briga što će narod to slušati, zatim tu buku preslikati na svoje ukućane, na svoju decu...

Sladimo se i navijamo, radujemo se svađi, a ne debati... Televizija nas je naučila da nije poželjno ponašanje da iko ikoga sluša. Ona nije tu da bi nas nešto podučila, da bismo upotpunili svoj vokabular ili shvatili šta je poštovanje sagovornika. Pokušaj javnog servisa da debatu „Reč na reč” prenese iz studija u zdanje Doma Narodne skupštine Srbije dobra je namera da se sagovornici urazume, da im se probudi odgovornost, da se da na značaju javnoj reči... Da oni koji učestvuju shvate značaj prostora u kojem izgovaraju stavove i obećanja... Ali, čini se, bezuspešno...

Teško je vratiti se sa puta beznađa... Teško je izboriti se sa sveprisutnim „rijaliti” dijalogom. Ponekad je mudrost ćutanje. Ali, to su bila neka druga vremena. Neke druge zastarele lekcije iz kojih smo učili. Ipak, ovo je era televizije, era bučnih i glasnih. I posle se pitamo otkuda toliko nasilja u porodici, na ulicama, u školama, u zvaničnim institucijama... Svađa je postala sastavni deo zabavnog i serijskog programa, a ne samo onih takozvanih političkih emisija.

U izbornoj atmosferi dodatno je ovakva (ne)kultura nazovi dijaloga osnažila, dat joj je legitimitet... Jer, kako se drugačije izboriti za pažnju ako ne bukom, svađom, vređanjem neistomišljenika. Ako tako mogu ovi iz rijalitija, ako to mogu i ovi sa estrade, ako tako pričaju voditelji i gosti, pa zašto ne bi i političari. Estrada i politikanstvo su se izjednačili. Vazda bilo i ostaće – Buka, buka, buka u modi!