Predsedničko proleće

Rat i sve njegove komplikovane političke i ekonomske posledice bacio je u senku sve druge teme koje bi u nekim normalnim okolnostima svakako privukle veću pažnju .

Tako se nismo posebno zanimali za predsedničke izbore u najvažnijim evropskim državama, ali i za one iste koji su se zbili ili će se tek zbiti u regionu.

Međutim, počevši od januara meseca birani su i biraće se predsednici u tri najvažnije evropske države i demokratije.

U januaru je (re)izabran predsednik Italije, u februaru je (re)izabran predsednik Nemačke a početkom aprila se bira predsednik Francuske.

Osim toga, slični procesi se odvijaju i u najvažnijim regionalnim državama.

U martu je izabran novi predsednik Mađarske, za vikend su održani izbori u Srbiji, a u maju se očekuju u Albaniji.

Nikada kao danas u Evropi ne oseća se potreba za šefovima država koji kroz svoju najvažniju ustavnu ulogu garanta nacionalnog jedinstva obezbeđuju konsenzus i stabilnost u društvu pružajući nadu i otklanjajući sve jače strahove za budućnost.

Potpuno je razumljivo da u atmosferi stranačkih borbi, sitnih interesa i opšte kakofonije građani traže predsednika kome bi mogli verovati.

Različita ustavna rešenja u pojedinim delovima Evrope – politička kultura, razumevanje legitimiteta i nacionalnih interesa pružaju uvide u potpuno oprečne puteve do izbora jednog takvog predsednika.

Izvor legitimiteta za takav predsednički autoritet može biti bilo u konsenzusu unutar stranaka bilo unutar naroda.

Izuzimajući potpuno osoben francuski ustavni razvoj, koji je za mnoge države bio model, ali nikada do kraja izveden, u „staroj” Evropi postoji samo par država sa republikanskim uređenjem koje biraju šefa države na direktnim izborima, poput Portugalije, Finske i Austrije.

Decenijsko demokratsko iskustvo posle teškog perioda diktature, doveli su do široke konsenzualnosti u velikim evropskim republikama koje predsednika biraju u parlamentu.

Serđo Matarela u Italiji i Frank Valter Štajnmajer u Nemačkoj su, bez obzira na ogromne razlike između stranaka i ostrašćene debate, uz najširi stranački konsenzus reizabrani u nacionalnim parlamentima.

Aprilski izbori u Francuskoj pokazaće da li će pobediti Emanuel Makron i da li će se u sve tri najvažnije države EU dogoditi  reizbor šefova država, što bi ukazalo na postojanje visoke svesti o potrebi stabilnosti u smutnim vremenima.

Jer francuski presednik je centralna politička figura zemlje, i to je možda jedini evropski predsednik od koga se ne zahteva da bude politički neutralan.

Zbog složene unutrašnje situacije u Nemačkoj, posle dužeg vremena francuski predsednik može postati istinski lider i prvo lice Evrope, što francuske predsedničke izbore čini najvažnijim evropskim izborima. Izborima godine.

U evropskim postkomunističkim državama, u „novoj” Evropi izabrani su potpuno drugi modeli u traganju za šefom države oko koga bi se okupljala politički podeljena nacija.

U odsustvu razvijene kulture građenja konsenzusa većina postkomunističkih država se opredelila, za razliku od zapadne Evrope, da šefa države bira na direktnim izborima.

Osim Mađarske i Albanije, i dve baltičke države, Estonije i Letonije, sve države posle pada komunizma koje su uvele demokratiju u svoj politički sistem smatrale su da legitimitet za autoritet šefa države treba da potekne direktno od naroda.

Kada u političkoj javnosti nema izgrađene svesti na kojoj moraju prestati sporovi da bi se postiglo jedinstvo o višim ciljevima, onda morate apelovati na građane, koji imaju poslednju reč u dodeli autoriteta šefu države, kako bi mogao predstavljati naciju u odsustvu opšteg konsenzusa oko njegovog izbora među političkom elitom.

U takvim okolnostima, bez obzira na to da li je predsednik izabran kao kandidat neke stranke ili je bio nestranačka ličnost, njemu će građani dati taj preko potreban autoritet da bude predsednik svih njih.

Zanimljivo je videti percepcije o izabranim predsednicima koje postoje u javnosti zemalja sa istim modelima izbora predsednika u parlamentu, ali sa drugačijim političkim razvojem i političkom kulturom.

Novi predsednik Mađarske Katalin Novak, veoma uvažena politička ličnost ne samo u svojoj zemlji, već i u konzervativnoj Evropi, izabrana je u Parlamentu Mađarske kao kandidat svoje stranke, i tako postala predmet napada opozicije da je stranački predsednik.

U Albaniji, gde nas takođe uskoro očekuju predsednički izbori, primer sadašnjeg predsednika Iljira Mete je više nego karakterističan.

On je bez opšteg konsenzusa pre pet godina izabran kao kandidat stranke  sadašnjeg premijera Edija Rame, da bi ga taj isti premijer pre par godina pokušao smeniti, jer je imao drugačiji pogled na neka pitanja od njega.

Očigledno je albanski premijer smatrao da je on kao šef stranke šef „šefu države”.

Ovi primeri izbora predsednika države u parlamentu u „staroj” i „novoj” Evropi ukazuju da isti modeli ne moraju dati uvek isti rezultat.

U percepciji političke ali i opšte javnosti, niko ne smatra da su reizabrani šefovi država Italije i Nemačke stranačke ličnosti, iako i sami potiču iz raznih političkih opcija. Otud je njihov autoritet kao politički neutralnih nosilaca nacionalnog jedinstva ogroman i skoro nesporan. Jer u njihovom izboru u parlamentu, kroz dogovor, učestvovali su svi koji u politici tih država nešto znače.

Naša ustavna rešenja o izboru šefa države od uvođenja višestranačja kretala su se u okvirima prakse u postkomunističkim zemljama, gde je trajanje stranaka nedovoljno dugo da bi njihova sebičnost u nekom trenutku ustuknula pred državnim interesom.

Nije teško zaključiti da su za ove trideset dve godine obnovljene demokratije u Srbiji bili veoma retki trenuci kada se među političkim strankama postizao konsenzus o bilo čemu.

Stoga je skoro nemoguće zamisliti da bi danas srpske stranke opštim konsenzusom, a ne preglasavanjem u našoj Narodnoj skupštini, izabrale šefa države koji bi bio neupitnog autoriteta za sve. Ukoliko je ovo realnost, onda nema boljeg rešenja nego da to preglasavanje između sebe obave sami građani. Milioni glasova su najširi konsenzus. Ovakav konsenzus ne može u potpunosti lišiti političke obojenosti šefa države, ali će mu doneti neupitan legitimitet i ogroman autoritet da bi mogao samopouzdano predstavljati naciju.

Otud ispada da je ovaj model izbora srpskog šefa države primeren današnjem stepenu razvoja našeg političkog sistema.

Pred takvim sudom građana glavu moraju pognuti sve stranačke pa i lične omraze i razlike.

Ako želi da se poštuje najvažnija istina demokratije da je narod izvor i utoka legitimne vlasti. I autoriteta.

Onda, u ovakvom modelu koji smo izabrali mi u Srbiji, što je veća podrška koju predsednik države dobije na tim izborima, time će njegov autoritet i poverenje koje ima u narodu biti neupitniji i trajniji.

Nikada to nije bilo važnije nego u ovako složenim vremenima.

Srpski narod je to i ovog puta odlično razumeo i zbog toga ne čudi što je Aleksandar Vučić dobio takvu ogromnu podršku i pobedu u prvom krugu.

Narodni poslanik u Skupštini Srbije