Brutalni navijači u ukrajinskoj tragediji

Sva dešavanja oko nas, čiji smo učesnici ili posmatrači, toliko nas ne dodiruju kao da se to dešava u nekom pariskom lokalu, u neko gluvo doba noći, u čemu praktično učestvuju svi i niko.

Učestvuju svi u navijačkim strastima, ovi za Ruse, a oni za Ukrajince, dok su treći – važni „klovnovi” od kojih se očekuje spasenje.

Ovi što su za Ruse potežu za političkom opravdanošću tumačeći strah Rusa od prisustva NATO-a koji će za nekoliko minuta iz blizine sigurno poentirati i Rusiju pretvoriti u prah i pepeo, te su ovi „pepeljasti” prvi potegnuli svoje moći dokazujući na komšijama silu, čiju će snagu svi osetiti ukoliko se oglase bilo kakvim izjavama, a nedajbože mešanjem.

Navijači za Ukrajinu barataju pravnim regulativima koje očigledno nikog ne obavezuju, te spočitavaju da je Ukrajina samostalna zemlja, članica UN, koja bez krivice doživljava ovo što gledamo, navodeći hladne statističke podatke koji će tobož pokrenuti Evropu i NATO u odlučnu bitku.

Treći, oni najgori, sve vreme ohrabruju jednu ili drugu stranu pripisujući svojim telefonskim razgovorima mogućnost da zaustave ovo što mi obični ljudi nazivamo opštom tragedijom.

Stidim se svake teorije o postanku civilizacije koja za produkt ima ovakvog čoveka, ovakve ljude, ovakav svet, zaslepljen porokom, egoizmom, dvoličnošću, satkan od mržnje, gramzivosti i laži. Stidim se sebe što nakon 36 dana u svojoj dnevnoj sobi gledam užas i posle toga odlazim na spavanje kao da se ništa ne događa nekim ljudima koje sam upravo gledao u pokretnim slikama, kako pate držeći dečicu za promrzle ruke ili pridržavajući staricu da stoji uspravno i odlaze u nepoznato. Stidim se pomisli da razmišljam o pravu Rusa, o pravu Amerike, NATO-a, Evrope, stidim se svih koji sebi daju to pravo, umesto da uzvicima sa svih prozora i vrata na svetu svake večeri tražimo od navedenih da razgovaraju, a ne da pucaju.

Stidim se zbog onih dečjih pogleda koji mole za pomoć sa TV ekrana, iz nekih železničkih čekaonica, stidim se što ta deca u jednom danu odrastaju, a ja im ne mogu pomoći iako mi iz dubine duše izlazi očajni krik: „Pošteni narode, jači smo od svih tehnologija, od svih kojima smo mi dali pravo da rade za naše bolje, a oni nam vraćaju svoje bolesne ideje koje u konačnici proizvode bol, patnju, suze i krv”.

Pozivam ceo pošteni svet da odmah snagom svoje brojnosti, snagom svoga uma, snagom trenutne potrebe pošalje poruku umišljenim „zemaljskim bogovima” da će u našoj zajedničkoj osveti svi do jednoga iskusiti ovo što su spremili drugima.

U čije ime se sve ovo radi?

Nikola Radonja,
Beograd