Kako je počela bitka za Košare

„Obišao sam tada položaje, dao dopunske zadatke vojnicima i pričali smo o tome da je sutra 9. april, Veliki petak, najveći hrišćanski praznik. Negde oko ponoći, oko jedan sat, dok sam se nalazio na komandnom mestu u Đakovici, izvestili su me da artiljerija albanske vojske dejstvuje po našim položajima u rejonu karaule Morina. Odmah smo zaključili da je to početak kopnene agresije. To je trajalo do ranih jutarnjih časova. Sva naša pažnja bila je usmerena prema karauli Morina, koja je levi sused karaule Košare”, seća se Duško Šljivančanin, koji je te ratne 1999. godine bio major, komandant 53. graničnog bataljona Vojske Jugoslavije.

U ranim jutarnjim satima, između pet i šest časova, po položajima odbrane u rejonu karaule Košare dejstvovali su avijacija NATO-a i artiljerija iz Albanije.

„Tada nam je bilo jasno da su dejstva prema karauli Morina bila demonstrativna, a da su glavne snage i glavni pravac napada prema karauli Košare”, konstatovao je Šljivančanin.

Bili su to prvi trenuci bitke za Košare, na granici prema Albaniji, danas najpoznatije borbe u odbrani zemlje tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju. Godinama se o tome nije govorilo, da bi tek poslednjih godina o tome bila prikupljena autentična svedočanstva. Verovatno najdetaljnija knjiga o tome je „Bitka na Košarama” Medija centra „Odbrana”, koju je priredio Radenko Mutavdžić. Šljivančanin i njegovi saborci detaljno su govorili o tome šta je prethodilo toj bici, njenom trajanju do povlačenja VJ sa Kosmeta u junu te godine. Šta se dešavalo 9. aprila 1999?

„U tom momentu na karauli Košare, uključujući ljudstvo koje opslužuje, znači kuvari i vezisti, nalazilo se oko 130 vojnika, raspoređenih na 13 kilometara, kolika je zona te odgovornosti te karaule”, seća se Šljivančanin.

Između sedam i osam časova tog prvog dana bitke, situacija oko karaule Košare je bila nejasna.

„Odmah sam u rejon karaule Košare uputio svog zamenika majora Dragutina Dimčevskog i naredio da preuzme komandu... Čim je došao, sredio je borbeni raspored. Naredio sam da vod za intervenciju, koji se nalazio kod karaule Ćafa Prušit, usiljenim maršem krene prema karauli Košare i tako udari u bok snagama koje su nas napadale s prostora Albanije. Jedna četa vojne policije, koja se nalazila u Dečanima, takođe je upućena u rejon karaule Košare. Zatim jedan divizion iz sastava 52. artiljerijske brigade, zauzeo je položaje i vatrom podržao graničare”, objašnjava Šljivančanin.

On je s vojnikom Miroslavom Stojanovićem krenuo vozilom prema selu Batuša, kako bi dočekao četu vojne policije. U okolini tog sela Stojanović, vozač, pogođen je snajperskim hicem u glavu i on je prva žrtva bitke za Košare. Šljivančanin je izašao iz vozila kroz kišu metaka, pri čemu je zadobio više prostrelnih rana. Po previjanju u bolnici u Đakovici, vratio se na komandno mesto.

Prva dva dana bitke bila su kritična. U međuvremenu je izdato naređenje 125. motorizovanoj brigadi da izvrši posedanje granice, pa su i graničari s karaula Košare i Morina ušli u njen sastav. S njima su se, rame uz rame, na Košarama borile borbene grupe 63. padobranske i 72. specijalne brigade, delovi drugih jedinica VJ i dobrovoljci iz inostranstva, pretežno iz Rusije.

Pod neprijateljskom paljbom 9. aprila 1999. našao se i vodnik prve klase Vladan Avramović, komandir odeljenja u 53. graničnom bataljonu.

„Krenuo sam prema minobacačima preko dosta strmog kamenitog terena, koji je bio zasađen borićima... Dok sam trčao, uočio me je neko od terorista i odjednom je krenula strahovita paljba. Minobacačka, streljačka, pucalo se sa svih strana, nisam mogao da ispratim odakle... Cilj mi je bio da što pre siđem do minobacača, da krenemo s paljbom. Meci su mi prolazili između nogu, pored ušiju, udarali u okolno kamenje. U jednom trenutku mislim da mi je metak zakačio đon čizme, pao sam i više se nisam pomerao. Tada je prestala paljba. Malo sam se zadržao u tom položaju, a onda sam dopuzao do minobacača”, seća se Avramović, čiji su vojnici ubrzo zasuli neprijatelja minobacačkim minama, za oko sat vremena ispalili su 130 projektila.

Među borcima 63. padobranske brigade bio je i rezervni kapetan Rade Erić, koji je pridodat 125. motorizovanoj brigadi i radio je sa strancima, dobrovoljcima koji su se priključili VJ i borili na Košarama. Bilo ih je iz više država, a posebno iz Rusije, među kojima su mnogi imali ratno iskustvo iz Čečenije.

„U jednoj akciji izviđanja četvorica Rusa su otišla da snime artiljerijske položaje terorista. Prilikom povratka naleteli su na njihovu zasedu u rejonu Mrčaj. Jedan od njih, Fjodor Šuljga, koji je bio iz Sibira, preuzeo je na sebe zaštitu ostalih, uzeo puškomitraljez i sve vreme držao zaštitnu vatru da bi dao priliku svojim drugovima da se izvuku. Oni su uspeli, a Šuljga je nažalost poginuo”, kaže Erić.

Na Košarama su vojnici ginuli u sukobima sa OVK i tokom 1998. godine, pre rata. Tokom NATO agresije poginulo je 108 pripadnika VJ. Državna granica prema Albaniji je branjena sve do povlačenja vojske s Kosmeta u skladu s Kumanovskim sporazumom.

Romski sleng kao bezbedna šifra

Posebna pažnja posvećivala se zaštiti informacija, posebno u radio-komunikaciji. To nije bilo lako, mnogi Albanci su znali srpski, a i Amerikanci su imali prevodioce. „Setio sam se da imamo dosta Roma u jedinici, njih 12, i kažem jednom od njih da kad ja nešto izdiktiram on prenese na romskom, pa još u njihovom slengu, onako mangupski, a tamo drugi to prevodi i zapisuje. To se pokazalo zaista dobro”, seća se Erić.

Šešir JSO kao amajlija i relikvija

Dejan Jovićević je bio vojnik na odsluženju vojnog roka u 125. motorizovanoj brigadi. Učesnik je okršaja na toponima Maja Glava i Rasa Košares, gde je ranjen. Ratni drugovi su ga zapamtili i po maskirnom šeširu Jedinice za specijalne operacije MUP-a, koji je nosio kao amajliju i relikviju. Dobio ga je od pripadnika „crvenih beretki” u Rugovskoj klisuri, uoči polaska na Košare.

„Tu je došla ekipa iz JSO, koju smo mi jako cenili i koji su nama, tada takoreći klincima, izgledali zastrašujuće i spremni na sve. U najvećim borbama nisam skidao taj šešir”, kaže Jovićević.

Uoči borbe na Rasi Košares, jedan vojnik ga je zamilio da mu dâ šešir na dan, a Jovićević je uzeo njegov kačket. Baš tog dana je ranjen, šešir je ostao kod druga koji ga je čuvao i vratio Jovićeviću kada su uspostavili kontakt deceniju i po posle rata.