Velika rasprodaja muzike

Brus Springstin, čuveni američki pevač i kompozitor, prodao je pred kraj prošle godine svoje kompletno muzičko stvaralaštvo kompaniji „Soni mjuzik korporejšen”. Potpis koji je stavio na ugovor doneo je poznatom rokeru, prema prvim procenama, zaradu od oko 500 miliona dolara! Svakako dobra cena za nešto što je „već duže vreme u upotrebi”. Podsetimo, reč je između ostalog i o pravima na zaradu od autorskih prava na kompozicije: „Rođen u SAD”, „Rođen za trku” ili „Ples u tami”.

Očigledno, odsustvo koncerata i turneja, druženje sa kolegama i publikom pa i izvesna dosada uzrokovana gotovo dvogodišnjom pandemijom korone, ne samo da su negativno uticali na kreativnost velikog broja umetnika, posebno muzičara, već su mnoge od njih naterali da se ozbiljno zamisle nad onim što su do sada stvorili. Kao i da u tom svom radu pokušaju da pronađu smisao za vremena koja nam donosi postkovid budućnost.

Naravno, nije „Bos”, kako Springstina vole da nazivaju poklonici njegove muzike, izmislio „toplu vodu”. Sličnim putem krenule su i druge legende rokenrola poput Boba Dilana, Majkla Džeksona, Tine Tarner, benda „Red hot čili pepers” i drugih, ali autor nezaboravnog hita „Reka” u celoj priči je, za sada, prošao – najbolje.

Interesantno je da motivi za rasprodaju ovakve vrste autorskih prava nisu baš univerzalni. Prema mišljenju poznavalaca, dok su odluke mlađih bendova i izvođača definitivno vezane za održanje karijere i eventualni dalji napredak, ono što već dokazane umetnike tera na sličan korak svakako je želja istih da muzika koju su godinama i decenijama stvarali bude sačuvana u onoj meri u kojoj je to važno za buduće generacije, za neke nove autore.

Sa strane kupca stvari su daleko jasnije. Naime, zarada od emitovanja ili distribucije nečije muzike tokom stvaralačkih i koncertnih aktivnosti proteže se daleko posle autorovog silaska sa scene ili – smrti. Takođe, onaj ko drži prava na upravljanje određenom muzičkom zaostavštinom ima sijaset prilika da istu ponudi i nemuzičkom tržištu. Tu su filmovi, serije, reklamne i druge prigodne poruke, spotovi...

Naravno, tu su i reizdanja, stilski prilagođena, sa izvođačima novijih generacija, koji tek stupaju u muzičku arenu... Uostalom, svaki mladi pevač ili bend budućem „poslodavcu” se najčešće preporučuje izvođenjem nekog poznatog hita. A ništa toga nema bez prethodno plaćenog prava na upotrebu muzike, bez obzira na to kojoj epohi ista pripadala.

S druge strane, producenti ili izdavači, neretko, vole novajliji da nametnu određenu kompoziciju. Pre svega onu čije pravo izvođenja i snimanja su u nekom trenutku otkupili, ili stekli na neki drugi način. A pare se ne ulažu tek tako. Ovo se posebno odnosi na one koji tek stupaju na muzičku scenu. Uostalom, setimo se, i legendarni „Bitlsi” su u početku karijere na repertoaru imali nemali broj tuđih kompozicija. Sve dok se nisu u potpunosti dokazali sopstvenim autorstvom.

Upravo stoga najveća muzička imena dobro paze u čijim rukama će skončati njihov rad. Nil Jang je svojevremeno to definisao vrlo jasno: „Neću da pevam za ’Pepsi’ ili za ’Koka-Kolu’.” A zebnja autora u vezi sa sudbinom njihovog stvaralaštva definitivno je opravdana. Posebno na američkom tržištu koje o tom pitanju nije ni najmanje milosrdno.

Ranije pomenuta pandemija korone koja je žestoko prodrmala svet tokom protekle dve godine, mnogo toga okrenuvši protiv stvaralaca, donela je i „prilagođen” način razmišljanja. Tabui kao da više ne postoje. Tome je doprineo i internet na kojem možete da pronađete sijaset dobro poznatih hitova, ali u izvođenju anonimnih muzičara i pevača čija osnovna želja jeste da zarade poneku paru za ne baš laku svakodnevicu.

Sa strane izdavača stvari su sasvim jasne: dozvoljeno je sve što donosi prihod. Uostalom, zato se i ulazi u posao. A kada u svom „katalogu” imate Džona Lenona, Šakiru, „Dajer strejts”, „Flitvud Mek”... dobitak vam je osiguran za godine unapred. Valja imati na umu i da najveći broj onih koji su tek odlučili da uđu u muzički biznis moraju prvo da pokažu da umeju da (izvođački) ispoštuju ono što je stvarano u vremenima kada oni nisu bili ni rođeni, ali o čemu se „priča sa poštovanjem”.

Pitanje koje se neumitno nameće je: Šta će biti kada prođe stvaralačka i izvođačka „suša” izazvana svetskom muzičkom utrnulošću? Povratka nazad, kada su autorska prava u pitanju, kao da nema. Eventualan povratak vlasništva nad autorstvom bilo bi „skuplja dara nego mera”. Takođe, u nemalom broju slučajeva, autorska prava su prodata i na stvaralaštvo koje će tek uslediti po povratku u studija ili na koncertne pozornice. Koliko će to inspirisati autore?

Posle svega, jasno je da se u muzičkom biznisu desio ogroman preokret. Kao i uvek do sada neko je obezbedio lepu zaradu i to u nekoliko narednih decenija. Drugi koji nisu „pali” na priče o „obezbeđivanju pristojne starosti prodajom svog minulog rada” nastaviće da se takmiče sa velikim izdavačkim imenima. Neki će u tome sigurno uspeti, ali je pitanje koliko će biti takvih.

Muzika je odavno prestala da bude zabava mladih. A i ti mladi bili su tokom proteklih decenija primorani da se prilagode tržištu rada i preživljavanja. Kako se ispostavilo, i tržište rokenrola i pop muzike je u tom smislu veoma prilagodljivo. Uostalom, i nekadašnja borba „za bolji svet” danas je pre svega – isplativ posao...