Blagoslov i kletva Redžepa Tajipa Erdogana

Posle obnovljenog posredničkog angažmana oko ukrajinske krize, završetka konflikta s monarhijama Zaliva i popravljanjem odnosa sa Izraelom i Egiptom, Turskoj je na red stiglo prioritetno spoljnopolitičko pitanje: normalizacija odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Predsednik Redžep Tajip Erdogan doskoro nije propuštao priliku da ispolji svoje antipatije prema Zapadu – koji nije propuštao priliku da mu uzvrati – ali pošto je ojačao međunarodni status Turske, rat u Ukrajini koristi da popuni prazninu koja mu je nedostajala u spoljnopolitičkom mozaiku – uspešna saradnja sa SAD.

Odnosi dva NATO partnera bili su ozbiljno narušeni od vremena pokušaja vojnog udara leta 2016. i kasnijim prkosnim turskim nabavkama savremenog ruskog naoružanja, ali meseci diplomatije urodili su plodom: Turska i SAD konačno su lansirale strateški mehanizam koji treba da podstakne saradnju u područjima kao što su ekonomija i odbrana.

Diplomatski dogovor, koji se fokusira na područja pozitivne saradnje, a manje na hronične probleme koji postoje u međusobnim odnosima, nesumnjivo je bio potreban i Amerikancima koji su veoma angažovani na okupljanju saveznika u zajedničkom frontu protiv Vladimira Putina.

„Postoji nova energija u odnosima”, izjavila je Viktorija Nuland, podsekretarka u Stejt departmentu za politička pitanja, posle aktiviranja mehanizma koji treba da omogući razgovore ne samo o Ukrajini, situaciji u Siriji, Libiji ili trgovini već i o osetljivim pitanjima ljudskih prava za koje administracija Džoa Bajdena ima dugu listu zamerki turskim vlastima.

Najavljujući uvod u novu eru konstruktivnije saradnje, šef turske diplomatije Mevlut Čavušoglu trebalo bi kasnije ove godine da putuje za Vašington, što bi bila njegova prva poseta otkako je Bajden ušao u Belu kuću.

Objektiva analiza nalaže zaključak da najnoviji dogovor neće otkloniti sve postojeće nesporazume, ali u vremenima ozbiljne krize u odnosima Istok–Zapad donosi olakšanje NATO saveznicima na njegovom važnom jugoistočnom krilu.

Diplomatski mehanizam tek otvara mogućnosti da se eventualno otklone glavne tačke sporenja. Odnosi Turske sa SAD i Evropljanima uzdrmani su zabrinutošću Zapada zbog Erdoganovog pristupa spoljnoj politici zasnovanog na islamu, što je potpuno usporilo napredovanje Turske ka EU i otežalo dugoročnu stratešku saradnju. Kombinacija ambicija po Bliskom istoku i muslimanskom svetu i preživljenih trauma iz 2016. usmerila je Erdogana ka Putinu, uprkos svim razlikama između dve zemlje oko Sirije, Libije ili Nagorno-Karabaha.

Erdogan u prošlosti nije krio nameru da Turskoj nađe mesto unutar grupe zemalja koje žele da smanje zavisnost od Zapada, pa su u tom kontekstu veze s Rusijom dobile posebno mesto dodatno iritirajući Zapad, gde se procenjivalo da bliskost s Putinom nikako ne doliči lideru jedne od najznačajnijih članica NATO-a.

Podozrenje je kulminiralo kada je Turska kupila savremeni ruski raketni sistem protivvazdušne odbrane S-400. Amerika je uzvratila isključivanjem Turske iz zajedničkog programa proizvodnje savremenih lovaca F-35. Zahtevi Ankare da osavremeni postojeću flotu F-16 i da kupi nove lovce te kategorije odbačeni su u američkom Kongresu. Stejt department je prošlog meseca saopštio da će moguće prodaje F-16 biti usklađene s interesima američke nacionalne bezbednosti i da treba da budu u funkciji dugoročnog jedinstva NATO-a.

Međunarodno izolovana, Turska je krajem 2021. počela da po Bliskom istoku poravnava štete koje je samoj sebi nanela, ali onda je grunula ekonomska kriza koja vladajućem režimu ruši političku podršku kod kuće. Inflacija beleži istorijski rekord od 61 odsto. Erdogan je svestan da uoči predsedničkih izbora 2023. mora da popravi stanje u privredi.

Ukrajinski rat je ozbiljno usporio obimnu saradnju s Rusijom pa je jasno da Ankara sebi ne može da dopusti luksuz da produži stanje gotovo zamrznutih odnosa sa SAD. Dobra saradnja sa Zapadom neophodna je kako bi se privukli investitori.

Turska istovremeno očekuje više od statusa najvažnije NATO sile na jugoistoku Evrope: želi da bude nezavisniji igrač na globalnoj sceni. Ukrajinska kriza je prilika. Erdogan će svakako gledati da pun povratak u bezbednosnu strukturu Zapada iskoristi za skidanje američkih sankcija Turskoj.

Ruska invazija, koju je Ankara osudila kao otvoreno kršenje normi međunarodnog prava uticala je da se Erdogan okrene od evroazijskih prioriteta i vrati tradicionalnom antlantizmu. On i članovi njegovog kabineta sada veoma često ističu posvećenost Turske Zapadu i NATO savezništvu.

Sklapanje mehanizma i obnovljeni diplomatski kontakti s Vašingtonom tek čekaju da budu krunisani uspostavljanjem regularnih kontakata između Bajdena i Erdogana i njihovog direktnog susreta. Amerikanac je na martovskom samitu NATO-a u Briselu, za razliku od francuskog predsednika Emanuela Makrona ili britanskog premijera Borisa Džonsona, pokazao da ne želi takav kontakt uprkos najavljenim željama turske strane – što Erdogan doživljava sasvim lično.

Uloga koju Ankara ima u naporima da se postigne mir između Moskve i Kijeva, zasnovana na jedinstvenoj poziciji Turske unutar NATO-a da ima dobre odnose i sa Rusijom i sa Ukrajinom, jača Erdoganovu poziciju na Zapadu. Svesna strateške pozicije Turske na mapi ključnih energetskih puteva, i Evropska unija pokazuje da je spremna da stavi na stranu nepoverenje koje ima prema Erdoganu zbog njegovog autoritarnog i nedemokratskog načina vladavine.

Nedavne posete Turskoj nemačkog kancelara Olafa Šolca, premijera Holandije i Grčke, Marka Rutea i Kirijakosa Micotakisa, i, posebno, generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga, potvrđuju da Zapad sebi ne sme da dopusti gubitak Turske u ovakvim vremenima – iako se nije pridružila sankcijama Rusije, a njen vazdušni prostor je ostao otvoren za ruske civilne avione.

U zapadnim medijima, sklonim oštrim kritikama Erdoganovog režima, uočljiva je promena tonova, posebno posle odluke Ankare da Ukrajini isporuči efikasne borbene dronove i da ruskim vojnim brodovima, u skladu s odredbama konvencije iz 1936, ograniči pristup iz Mediterana ka Crnom moru.

Ukrajinski rat je za Erdogana blagoslov, ali i kletva. Putinova agresija poslužila je kao katalizator koji je Tursku počeo da izvlači iz izolacije unutar NATO-a i zapadnog savezništva, ali istovremeno preti da – ukoliko rat potraje – nanese političke i ekonomske štete ako Ankara bude primorana da preduzme korake koji bi ozbiljnije zaoštrili odnose s Moskvom.

Kako stvari sada stoje, Erdoganu je potreban Zapad koliko i Zapadu Erdogan.