Prošlost koja traje

Ako su nedavni, objedinjeni predsednički i parlamentarni izbori u Srbiji nešto pokazali, onda je to činjenica da je srbijansko društvo odlučilo da se i dalje autistično drži prošlosti. Sudeći po rezultatima, stanje se, u odnosu na prethodne izbore, kao ni na one pre njih, ni najmanje nije izmenilo. Slika ostaje ista čak i kad bismo se vratili nekoliko izbornih ciklusa unazad.

Opozicija se, u prvom redu, nije odvažila da otvori nijednu od nekih važnijih tema što, kao olovne utege, opterećuju srbijansko društvo već decenijama: suočavanje s ratnom prošlošću, odbijanje da se prihvati odgovornost za zločine u nedavnim ratovima, slavljenje ratnih zločinca kao nacionalnih heroja („muralizacija” javnog prostora, uz korišćenje lika Ratka Mladića), revizija antifašističke istorije, osuda pretenzija na mešanje u unutrašnje stvari susednih država (litije u Crnoj Gori i prećutna podrška Dodikovim najavama o mogućem referendumu za otcepljenje Republike Srpske), problem Kosova – ništa od svega toga nije se našlo u predizbornom programu opozicionih stranaka.

Umesto toga, kao jedini refleks i potvrdu da do nje ipak dopiru nekakvi odjeci svetskih zbivanja, ta ista opozicija se ogromnom većinom – mimo civilizovanog sveta – stavila na putinovsku stranu u tekućem rusko-ukrajinskom sukobu. Prihvativši unapred gubitničku poziciju, ona kao da je jedva dočekala da se za rešenje svih važnijih pitanja za Srbiju i ubuduće pita predsednik Vučić.

S druge strane, kad je reč o Vučićevoj oceni da se Srbija dramatično pomerila udesno, na to valja gledati pre kao na najavu da se SNS mora preusmeriti više ka centru nego što bi odslikavalo faktičko stanje stvari. Podsetimo se, na izborima od 2016. godine SRS i Šešelj su dobili nešto više od osam posto glasova, osvojivši ukupno 22 poslanička mandata, što je za dva mandata više nego što su na ovim poslednjim izborima zajedno osvojili Dveri i Zavetnici. Dok je DSS na poslednjim izborima sa POKS-om osvojio 5,4 posto, dotle je 2016. bio na nekih pet posto, što je praktično ista brojka.

Slično kao i na prošlim izborima, Šešeljev SRS ni ovog puta nije prešao cenzus, što je za posledicu imalo Šešeljevu odluku da se povuče iz politike (za razliku od njega, Tadić, koji nije prešao cenzus, učinivši time medveđu uslugu opoziciji, i dalje narcisoidno istrajava u svojoj želji da se bavi politikom). Već iz ovih brojki čitaocu je jasno kako se stanje na frontu krajnje desnice zapravo nije previše izmenilo. Došlo je samo do smene generacija. Šešeljeve glasove preuzeli su Dveri i Zavetnici, dok se za Dačićev SPS može reći da je izišao iz ovih izbora kao jedini pravi dobitnik (osvojivši dodatnih 100.000 glasova u odnosu na prethodne, a na račun SNS-a, čiji proruski glasači su se ovog puta, usled ukrajinske krize, opredelili za SPS i njihovu proputinovsku retoriku).

Koliko su ovi izbori bili anahroni pokazalo se već nekoliko dana po njihovom okončanju. Svemu onome čemu je Srbija većinski rekla „da”, Evropa i zapad rekli su odlučno „ne” – invazija na Ukrajinu je događaj bez presedana još od 1938. godine i, kao takav, mora se najoštrije sankcionisati, jer ugrožava budućnost Evrope. U četvrtak, 7. aprila, Srbija je na glasanju u Ujedinjenim nacijama (UN) glasala za isključenje Rusije iz Veća UN za ljudska prava (UNHRC). Slavjenofilska osećanja morala su se povući pred izvesnošću spoljnopolitičkih i ekonomskih sankcija, koje su bile jasno predočene Srbiji.

U Evropi gde se, u sklopu sveobuhvatnih sankcija protiv Rusije, uveliko proteruju ruske diplomate i eliminišu njeni centri „meke moći”, iluzorno je bilo očekivati da će zapad tolerisati proputinovsku „slepu mrlju” na zapadnom Balkanu – upravo tamo gde se nalazi njegov prvi bezbednosni pojas protiv nekadašnjeg (i sadašnjeg) hladnoratovskog suparnika. Najednom se ispostavilo da je ukrajinska kriza neuporedivo važnija od naših lokalnih, domaćih izbora i stranačke borbe za mesto u skupštinskim klupama. Jasno nam je predočeno više stvari, pre svega da moramo ujednačiti svoju spoljnu politiku sa EU, ukoliko zbilja želimo u Evropu. Po prvi put, geografski usud (da smo periferija Evrope) pokazao se unekoliko i kao srećna okolnost (budući da, kao deo zapadnog Balkana, ne možemo sebi da dopustimo luksuz da predstavljamo bezbednosnu pretnju Evropi, Americi i NATO-u).  Možda je, upravo zahvaljujući tome, baš sad prilika da se posredstvom geografije iskupimo za sve one političke greške iz prošlosti.

Esejista i prevodilac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista