Uskršnji post u kosmajskom zbegu

Milovan Vidaković (1780–1841) je naš prvi romanopisac, autor većeg broja dela oduševljeno prihvaćenih od mlade, tek probuđene srpske čitalačke publike. U Vidakovićevim romanima čitaoci su se prvi put sreli s književnim junacima sa srpskim imenima, a radnja tih romana odigrava se na našem tlu, u našim gradovima i selima. Ova dela bila su ne samo zanimljiva, nego i poučna i vaspitna.

Koliko je naš prvi romanopisac značio u prvoj polovini 19. veka, govore reči Jakova Ignjatovića: „Tek što je kakvo Srpče ili Srpkinja dorasla da može knjige čitati, već je Vidakovića u ruke uzela.” Međutim, Vidakovićev jezik i pravopis bili su upravo oni protiv kojih se Vuk Karadžić oštro i beskompromisno borio, pa je Vidaković bio meta ne samo njegovih kritika, već i podsmeha. Vuk, koji je za života i sam bio grubo napadan od države, crkve i mnogih intelektualaca, nije imao milosti ni razumevanja prema Vidakovićevim delima, našim književnim prvencima prilagođenim ukusu tadašnje publike. Vukova kritika je bila toliko uticajna da Vidakovićeva dela nisu štampana tokom čitavog 20. veka.

Milovan Vidaković rođen je u selu Nemenikuće na Kosmaju, ali je sa desetak godina prešao na tle današnje Vojvodine, gde je živeo i stvarao. U kraćem autobiografskom delu on daje zanimljiv opis kako je došlo do prelaska gotovo čitavog njegovog sela iz Srbije u Austriju. Godine 1788. Austrija je napala Tursku, prešavši preko Save u Srbiju. Dobrodušni aga kome je pripadalo selo Nemenikuće upozorio je svoje seljake da se ne mešaju u ratne sukobe dveju velikih sila uz sledeće obrazloženje: Ako pobedi hrišćanski car, on će to postići i bez pomoći Srba, koji će tome radovati. Međutim, ako Srbi pomažu austrijsku vojsku, a pobedi turski car, tada će se Turci narodu ljuto svetiti, što se tokom istorije nekoliko puta i događalo. Međutim, shodno svom temperamentu, Srbi se nisu mogli uzdržati da ne krenu na Turke zajedno s austrijskom vojskom. Kad su 1791. Turci nadvladali, Austrijanci su se povukli preko Save.

Dolazi zima i čitavo selo, u strahu od turske osvete, povlači se u zbeg, u visoke, tada jedva prohodne kosmajske šume. Poneta je sva hrana i povedena sva stoka, da se može preživeti do proleća. Međutim, hrana se trošila brže nego što se mislilo. Prvo je nestala so, a postepeno i sva ostala hrana, osim stoke. U drugoj polovini zime moglo se jesti samo neslano pečeno i kuvano meso.

Međutim, tada dolazi težak problem – uskršnji post, kad su meso i svaki drugi mrs zabranjeni. Poštujući crkvena pravila, narod je ostao bez ikakve hrane i ljudi su počeli da gladuju, pobolevaju, pa i umiru, ne želeći da se ogreše pred Bogom. Videvši katastrofu koja predstoji njegovim vernicima, razumni seoski pop saziva zbor i objavljuje da razrešuje selo obaveze uskršnjeg posta i odobrava jedenje mesa. Međutim, mnogi seljaci nisu hteli da prihvate ovaj savet, nastavivši s gladovanjem. Kad je to video, sveštenik je oštro intervenisao rekavši da ako umre neko od gladujućih, on ga neće opojati i sahraniti. Tek je ova pretnja učinila da seljaci konačno prekinu smrtonosni post. Početkom proleća u šumi je počinjao da niče sremuš (šumski beli luk), koga pisac zove „cremuš”. Ljudi su sa strašću počeli da beru i jedu ovu lekovitu biljku, osećajući da time dobijaju ponovo snagu i zdravlje. Sada znamo da su ljudi jedući sremuš, koga sada ima na pijacama, unosili vitamin Ce koji im je nedostajao. Nakon što je proleće ojačalo, kolona naroda je krenula ka današnjem Obrenovcu, gde su prešli Savu i došli u Srem, novu otadžbinu, koja će posle oko 130 godina takođe postati Srbija.

Naš prvi romanopisac Milovan Vidaković umro je u Pešti u krajnjem siromaštvu, kao i veći broj drugih umetnika, koji su odabrali da žive u svetu muza, bez obzira na skupu cenu koju će morati da plate.

Dragan Stanković,
Beograd