Izbori nisu slobodni

Koja je verovatnoća da izađete na izbore i na glasačkom mestu, iza neadekvatno postavljenog paravana, zateknete glasača koji opušteno i natenane fotografiše ličnu kartu i glasački listić? Upravo sam takvom gnusnom činu prisustvovao u nedelju trećeg aprila. Skrenuo sam pažnju članovima biračkog odbora na grubo kršenje izbornog zakona, upitao ih da li su čitali uputstvo za sprovođenje biračkog procesa, zahtevao da događaj unesu u zapisnik... Pomislio sam u tom trenutku koliko se sličnih protivzakonitih radnji već odigralo samo na tom biračkom mestu? I koliko će ih se odigrati do kraja izbornog dana? Koliko se manifestacija fotografisanja ličnih dokumenata iza paravana odigralo na nivou opštine, koliko u čitavom gradu, koliko na nivou države? Sudeći prema iskustvima brojnih poznanika – glasača i kontrolora, bilo ih je poprilično. A to može značiti samo jedno – da izbori nisu bili slobodni!

Članovi biračkog odbora nemoćno su slegali ramenima i „dobronamerno” me upućivali na RIK. (Tada ni slutio nisam da će RIK u izbornoj noći prepustiti svoje nadležnosti jednom od predsedničkih kandidata kome to nije u opisu posla – pogledajte član 112 Ustava Republike Srbije.) Ucenjeni glasač je u međuvremenu odradio svoje i bez reči napustio biračko mesto, možda i u zabludi da se sloboda izbora ostvaruje dokazivanjem partijske lojalnosti preko kršenja izbornog zakona. Ali, nije on isključivi krivac zbog toga. Njega i većinu njemu sličnih izmanipulisali su oni koji to nikako ne bi smeli da čine. Oni koji su novcem građana plaćeni da se povinuju Ustavu, a ne da podučavaju glasače kako da krše zakon.

Iskreno, žalim birače koji su vlastitu ličnost trampili za novac i sitne privilegije. Oni nikada neće razumeti da su slobodni izbori garant da se društvo, u kojem će živeti i njihovi potomci, neće srozati u moralnu kaljugu. Još više žalim one koji bez trunke srama proslavljaju izborni trijumf zasnovan na glasovima izmanipulisanih pojedinaca koji su prinuđeni da svoju lojalnost dokazuju na protivzakonite načine. Jer, pozivati se glasno na Ustav i zakone a sve činiti da izbori budu nepošteni i neslobodni, nije ništa drugo do licemerno davanje doprinosa raspadu inače tankih demokratskih napora da se ovo društvo konačno uljudi. Naime, slobodni izbori su nužan preduslov vladavine prava (član 3 Ustava), bez čega nema jednog od četiri stuba nosača države (član 1 Ustava). Ukratko, kada nema slobodnih izbora nema ni vladavine prava, a kad nema vladavine prava i demokratskih principa tada nema ni države. Jedino postoje privid, iluzija, opsena, varka, provizorijum…

U društvenoj zajednici koja počiva na iluziji uređenosti, istinski građanin jedino može nailaziti na socijalne patologije i anomalije na svim hijerarhijskim nivoima, svedočiti legalizovanju partijskih knjižica kao jedinom sredstvu karijernog napredovanja, susretati neodgovorne vlastodršce i stondirane a nezadovoljne podanike, pratiti uniformne i neobjektivne medije i biti srećan što je živ, što u rafovima ima zejtina, a na pumpama dovoljno goriva (cena prava sitnica). Uostalom, neslobodni izbori, egzistencijalni strah i kult vođe čine katastrofični mozaik autoritarnog sistema koji počiva na represivnoj stabilnosti i iluziji mira. Istini za volju, nije vladajuća struktura jedini krivac zbog neslobodnih izbora, premda snosi najveću odgovornost! Predstavnici opozicije su prilično vremena potrošili pregovarajući sa pozicijom oko uspostavljanja neophodnih uslova za sprovođenje fer i slobodnih izbora. Predugo je, čini se, trajala pregovaračka drama pod patronatom evropske birokratije oko poštenih izbornih uslova, da bismo posle svega konstatovali da izbori nisu bili slobodni. Ponovo su se po javnim preduzećima i ministarstvima naše zemlje ponosne ažurirali spiskovi sigurnih glasača, ponovo je grubo kršena izborna tišina, ponovo su ucenjeni glasači fotografisali lične karte i glasačke listiće, ponovo su čitave familije kampovale iza jednog paravana, ponovo se po selima i mesnim zajednicama sugerisalo za koga treba glasati, ponovo se u domovima za stare kršilo ustavno pravo na lično i tajno glasanje, ponovo je vladajući kandidat za predsednika države izbegao javno sučeljavanje sa ostalim kandidatima, ponovo se javni servis ponašao servilno, i ponovo opozicija nije obezbedila pouzdane kontrolore na bukvalno svakom biračkom mestu!

Opozicija je bila dužna da obezbedi uslove za slobodne izbore, a ukoliko u tome ne uspe, da ih bojkotuje. Ona to nije učinila čime je dala legitimitet izbornim marifetlucima. A mogla je štošta učiniti – od obezbeđivanja potrebnog broja nezavisnih kontrolora i insistiranja da se paravani postave tako da se može videti ukoliko birač zloupotrebljava telefon, preko strogog novčanog kažnjavanja svih lica koja krše izborni zakon, pa sve do insistiranja na nestranačkim sastavima RIK-a i GIK-a. Stoga, nije na mestu prevelika radost opozicionih prvaka što će naredna četiri leta gospodnja boraviti u skupštini. To je radost orkestra koji muzicira neposredno pre udara „Titanika” u ledenu santu. To je radost koja legalizuje izbornu neslobodu na kojoj će i ubuduće, kao na trulim daskama, počivati institucije društva… Nažalost, institucionalnu trulež ne može ublažiti ni pretpostavka da će sednice skupštine ubuduće biti interesantne za posmatranje, barem sa aspekta društva spektakla. Slaba je to uteha za istinsko nepostojanje slobode izbora.

Sociolog