Sećanje na Dušana Čkrebića

Sasvim tiho, bez pompe, objavljena je vest da je 7. aprila umro Dušan Čkrebić, čovek, Srbin, komunista, koji je obavljao najviše državne funkcije u Srbiji sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, do Stambolića i Miloševića. Bio je predsednik Izvršnog veća, odnosno Vlade Srbije, te 1974. kad se njegova ćerka Zorica upisala u prvi razred Pete beogradske gimnazije. Od osam odeljenja, šest je bilo engleskih i dva ruska. Ona je, sada razmišljam, podrazumevalo se, učila ruski i tako smo se našle u istom odeljenju. Obična, normalna, druželjubiva, nasmejana, dobar đak i drug, ničim se nije izdvajala od nas ostalih. A od nas 32 bilo je 30 vukovaca i dvoje sa Alasovom diplomom.

Možete li da zamislite kvalitet, kako nas đaka, tako i vanserijskih profesora. Sećam se maminog uzbuđenja pred prvi roditeljski sastanak. Videće suprugu predsednika vlade. Bila je šokirana. Nije mogla da veruje da se, sada bi se to reklo, „prva dama”, odećom nije razlikovala od ostalih roditelja, da je bila skromna, prijatna, ljubazna... Naravno, sama, bez svite koja bi danas pratila suprugu predsednika vlade. Opet, sticajem okolnosti, stanovali smo u istoj ulici – Proleterskih brigada, sadašnjoj Krunskoj. Ispred zgrade u kojoj je stanovao predsednik vlade Srbije Dušan Čkrebić bila je policijska kućica i dežurni policajac koji je imao spisak onih koji imaju dozvolu porodice Čkrebić da dođu kod njih. Ništa više od obezbeđenja. Niko nije obezbeđivao ni ćerku ni suprugu, koje su se ponašale i radile isto kao i obični građani.

Dušan Čkrebić je bio tih, skroman, ali najveći Srbin od svih posleratnih političara – komunista. Ne samo zato što je kao predsednik Predsedništva Srbije 1985. potpisao odluku o nastavku gradnje Hrama Svetog Save, rizikujući mnogo, zbog čega je dobio Orden Svetog Save prvog reda (nisam proveravala, ali verovatno je jedini komunista s ovim ordenom), već i zato što je slavio slavu, što je bio patriota, što je od sve imovine imao malu vikendicu u Vodnju i taj skromni stan. Za razliku od onih koji su zaposeli Dedinje i Senjak. A bio je predsednik vlade, predsednik Srbije, predsednik SKJ, sve što neko može da bude, a da ga ništa od svega toga ne promeni. Zato mi je i žao što za života nije doživeo poštovanje i pažnju zbog svega što je uradio za Srbiju. Bio je inženjer, graditelj, pa se u njegovo vreme gradilo u Srbiji: auto-put Beograd–Niš, pruga Beograd–Bar... Pravi Srbin, u vreme kad su Srbi bili Jugosloveni.

Gordana Janićijević