Problem ženskog trpljenja i dalje je prisutan u našem društvu

Aleksija Rajčić nova je junakinja dramske umetnice Vanje Ejdus. Polazišna tačka za pisanje drame „Uspavanka za Aleksiju Rajčić”, autora Đorđa Kosića, u kojoj igra naslovnu junakinju, poslužila je ponovno objavljena knjiga „Zatvorenice” Milutina A. Popovića, koja potiče s kraja 19. veka sa ispovestima zatvorenica iz Požarevačkog kaznenog zavoda. Delo na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu režira Jug Đorđević, a premijera je 30. aprila, u 20.30 časova.

 Dramaturg je Tijana Grumić, Andrea Rondović je scenograf, Velimirka Damjanović, kostimograf, Nevena Glušica, kompozitor, Damjan Kecojević, koreograf… U podeli su i Iva Milanović, Novak Radulović i Sara Ristić, Nevena Milošević, Vera Zečević, Mladen Lukić, Goran Milošević, Danijela Milošević.

– Knjiga „Zatvorenice” je zapravo: Album Ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zatvora, i prva publikacija takve vrste u srpskoj kulturi. To je dokument jednog vremena iz koga, kroz ispovesti zatvorenica, saznajemo o užasnom položaju žena u Srbiji u 19. veku, kada je Srpski građanski zakonik (koji je važio do 1946. godine) određivao totalnu vlast muškarca nad ženom. Kroz njega saznajemo o zlostavljanim ženama koje su, da bi se odbranile, počinile zločine, i koje kroz svoja „antiherojstva” zapravo razbijaju stereotipnu predstavu žene u društvu. Zločini koje su činile su zapravo bili beg u slobodu, iako su odlazile u nešto što je u ideji suprotno slobodi, a to je zatvor – kaže u intervjuu za „Politiku” glumica Vanja Ejdus, uz napomenu da je problem ženskog trpljenja i dalje prisutan u našem društvu i da je tako ne samo kod nas već generalno svuda u svetu.

Radnja komada „Uspavanka za Aleksiju Rajčić” „dešava se u ne tako davno vreme u jednom šumadijskom kraju”. Kakvu priču donosi?

Ovaj komad je umetnička rekonstrukcija jednog zločina, izuzetno je poetizovan, napisan je u stihu, neobičnog je ritma i nosi u sebi snažne emocije. Taj specifični ritam nametnuo je zapravo potrebu za muzikom, kao važnim elementom ove predstave, te iz tog razloga šest pevača podjednako ravnopravno pričaju ovu priču i dele scenu sa nas troje glumaca. Kroz muziku, koju stvara Nevena Glušica, protkani su emocija i dramatika, ali je i jasno učitano podneblje u kome se priča događa. Ako su se do sada pozorišta bavila ovom tematikom, to je uglavnom bilo kroz dokumentaristički pristup. Ovo se pomalo oslanja i na epsku poeziju, koju možda i ironizira  ali i na muziku i dosta je stilizovano.

Zašto nam je priča o Aleksiji Rajčić zanimljiva?

Zbog toga što to može biti priča svake žene. Samo ime Aleksija Rajčić je nebitno, to je izmišljeni lik iz piščeve mašte, inspirisan jednom od žena iz knjige „Zatvorenice”, ili kombinacijom svih žena iz te knjige. Ona se može zvati i Smiljana, i Stanija, i Stamena, Jelica, Milojka, Persa. Bilo kako. To nije istorijski lik, to je obična žena koja može da podeli istu sudbinu sa stotinama drugih žena. Ona je žena koja je odlučila da prekine nit zlostavljanja i tragične ženske sudbine, zločinom. Hladno i svesno ubija svoga muža, jer joj je „prepuklo nešto ispod lepog lica, ogrubelog vremenom i izmenilo joj pogled u pogled ludaka i ubice”.

Aleksija je predvodnica sudbine hiljade žena koje su svoje živote završile u kazneno-popravnim zavodima, samo zato što su bile primorane da pravdu uzmu u svoje ruke, jer pravde nije bilo na vidiku. Koje dileme su vas mučile dok ste pronalazili scenska rešenja za odslikavanje ove ličnosti?

Najveća dilema mi je bila kako da napravim lik, a da ga ne pravim niti jednim meni do sada poznatim sredstvom. Struktura je komplikovana, jer lik Aleksije zapravo pripoveda događaj koji se već odigrao, i koji joj je poznat, a u kome je ona zapravo glavni akter. Reditelj Jug Đorđević ima vrlo specifičnu estetiku i određen je u onome šta želi da postigne, tako da nije bilo previše lutanja. Namera nam je bila da Aleksija u isto vreme može biti i ja, i neka druga žena. Da se njih dve prepliću i stope. Sve je razrađeno minimalističkim i intimnim sredstvima, iako je sve oko mene stilizovano, muzički i vizuelno snažno.

Tema komada je neravnopravnost žena u društvu i traženje slobode s one strane zakona. Zašto za Aleksiju zatvor biva najveća sloboda?

Zato što to i jeste vrsta tragičkog oslobođenja, jer taj kriminal je nastao zbog potrebe da se žena sama brani jer ju je društvo napustilo. U pogovoru „Zatvorenica” postavlja se pitanje: da li žene koje ubijaju čine prelaz ka ženama koje glasaju. Dakle, da li je to jedan pomak ka ženskoj emancipaciji, kada ona uzima stvar u svoje ruke pa makar bila lišena slobode. U zatvoru žene su pevale i ta pesma je snažan izraz višestruke slobode, iako je u omeđenom prostoru zatvora. Taj motiv se pojavljuje i u našoj predstavi pred sam kraj, iako krajnja sloboda za Aleksiju jeste smrt, koja joj je takođe uskraćena.

Aleksija Rajčić u svom životu nije imala mnogo izbora. Kakvo je njeno životno iskustvo?

Njeno životno iskustvo su baba i majka koje su prošle isto kao i ona, kao i mnoge žene koje su trpele i čekale. Motiv čekanja je prisutan u celoj drami, čekanje momka, čekanje udaje, čekanje boljitka, deteta, sreće i naposletku kraja svog veka. Iskustvo joj je majka koja glavom trza, otac koji puši duvan što oči štipa i misli se da mu nije žensko trebalo. Iskustvo joj je impotentni muškarac koji od sopstvene nemoći krade i tuče. Iskustvo joj je ceo ženski rod. Ona prekida paklenu nit čekanja i trpljenja, i postaje heroj, ili antiheroj.

Cenite klasiku, ali vam je, kako kažete, senzibilitet skloniji savremenom izrazu?

Narodno pozorište neguje klasiku, na njoj sam stasala i najviše je radila. Ali smatram da pozorište treba da radi i savremenije komade, i da je jako važno što će se praizvedba teksta „Uspavanka za Aleksiju Rajčić” za koji je Đorđe Kosić dobio Sterijinu nagradu za originalni dramski tekst, desiti baš u nacionalnom teatru. Nakon toga planirana je predstava „Deca” po poemi Milene Marković, za koju je dobila Ninovu nagradu ove godine.

Sledeći vaš zadatak jeste „Gospođica” Ive Andrića, i to po dramatizaciji koju ste vi radili pre 12 godina?

Pre desetak godina, u saradnji sa rediteljkom Đurđom Tešić, dramatizovala sam „Gospođicu”. Iako postoji nekoliko dramatizacija tog romana, činilo mi se da je u tome moglo dalje da se ode, da se priča prilagodi pozorištu na nov, savremeniji način. I Đurđa i ja smo se upustile u tu avanturu. Ona je trajala gotovo godinu dana, proizašlo je minimum pet verzija, ali iz određenih okolnosti, tada nismo realizovale taj projekat. Desilo se da je Đurđa ove godine dobila poziv iz Banjalučkog pozorišta, sa kojim uspešno sarađuje godinama, baš za taj naslov. Ponudila im je i našu dramatizaciju, i oni su se odlučili za nju. Jako me raduje činjenica što će uloženi trud posle toliko vremena dobiti prostor da se izrazi. U ovom slučaju ja ću biti samo autor dramatizacije, neću igrati u predstavi, s obzirom na to da se to dešava u drugom gradu koji ima svoj ansambl.