Uspomene na privatnost

Najnoviji akt Republičke agencije za telekomunikacije (RATEL), koji provajderima propisuje koju opremu moraju da instaliraju da bi državnim organima omogućili nadzor nad sveukupnim internet-saobraćajem njihovih korisnika, s razlogom je izazvao uzbunu i podstakao strahovanja da se i Srbija priključuje preovlađujućem svetskom trendu u kojem se, zarad sprečavanja terorizma i jačanja bezbednosti, drastično spuštaju granice privatnosti. I naša zemlja, utisak je iz razbuktale debate, postaje država svevidećeg Velikog brata u kojoj se uspostavlja kompletna kontrola nad (u ovom slučaju elektronskim) životom građana.

Zaista, detalji iz tog propisa u najmanju ruku su onespokojavajući: nova oprema (hardver) i programi (softver) koji će ubuduće morati da imaju glavni provajderi (Telekom, Telenor, VIP, VeratNet), treba da omogući najpre „pasivni monitoring internet-aktivnosti u realnom vremenu”, zatim „prikupljanje i analizu statistike internet-aktivnosti”, pa „presretanje elektronske pošte” i „pridruženih sadržaja” (atačmenta), presretanje IP telefonskog saobraćaja, „dovlačenja” programa i sličnog. Pri tom, pomenuta oprema treba da obezbedi i rekonstrukciju tog saobraća po korisničkom imenu ili njegovom telefonskom broju, adresi elektronske pošte...

Sve u svemu, analize onih koji su upućeni u ovu oblast, koje poslednjih dana cirkulišu u domaćoj „blogosferi”, ukazuju na široka vrata za nadzor koja otvara ovaj propis, uz prilično labavo pozivanje na zakon i veoma neprecizno definisanje okolnosti pod kojima se internet-saobraćaj stavlja na uvid državi. Ukratko, konsenzus je da je ovo, uprkos demantijima i naknadnim objašnjenjima iz RATEL-a, ozbiljno skrnavljenje ustavne nepovredivosti tajnosti „pisama i drugih sredstava komuniciranja”, koja je izuzeta samo na osnovu odluke suda, pod nedvosmisleno definisanim uslovima.

Osnovni utisak jeste da je uvođenje novih obaveza provajderima, čak i ako se pođe od toga da namere možda i nisu bile nečasne, urađeno nespretno, bez pripreme javnosti, preciznijeg smeštanja svega u zakonski i ustavni okvir – drugim rečima prilično arogantno ili nemarno, kako se već na to gleda.

Argumenti da jeto praksa i u većini drugih zemalja tačnisu, ali samo kao princip. Razlika je u važnim i suštinskim detaljima.

Građanska osetljivost ovim povodom sasvim je razložna, jer je saobraćaj prekosvetske računarske mreže postao svakodnevica koja je sve važnija u našim životima.

Ima li, međutim, na Internetu privatnosti? Da li smo (kao građani digitalnog doba) svesni da pogodnosti instant komunikacija, pristupa ogromnom rudniku podataka i svemu drugom, ipak, plaćamo, i to monetom na koju nismo svesno pristali – baš našom privatnošću.

Ovo je, nesumnjivo, jedna od najvećih tema internet-ere. Informatičke tehnologije s kraja prošlog, a naročito s početka ovog veka, stavile su nas pred težak izbor uravnotežavanja dva poželjna, ali međusobno suprotstavljena cilja: da koristimo sve pogodnosti, a da u tom procesu sačuvamo i svoju privatnost. Privatnost kao pravo da sami određujemo koje će informacije o nama biti dostupne drugima i u koju svrhu.

Pomenute tehnologije su okosnica civilizacijskog napretka u poslednje tri decenije, ali kao njihov usputni proizvod je erozija privatnosti u svakom aspektu naših života. Primera ima bezbroj: u gotovo svemu što danas radimo, ostavljamo tragove o sebi. Kad god, recimo, nešto platimo karticom, u nekoj bazi podataka ostaje zapis o tome: onaj ko ima pristup toj „banci” može da napravi precizan profil naših ekonomskih mogućnosti, životnog stila, ukusa i sklonosti. I da to upotrebi ili zloupotrebi.

Mobilni telefon koji nosimo u svakom trenutku ostavlja trag o našem kretanju; u kompjuteru našeg operatera sačuvan je svaki broj sa kojeg smo, ili kojeg smo pozvali, snimljena je svaka SMS poruka.

Ali najviše nas odaje naš računar. On je danas uglavnom sve vreme povezan sa glavnim svetskim kompjuterom, Internetom. Kad god izađemo na globalnu info-stradu, to je negde zabeleženo. Šta smo tamo pročitali, šta smo nekome napisali i šta nam je napisano, za kojim podacima smo tragali, koje sajtove posećivali...

Istina je da blagodeti trenutnih kompjuterskih komunikacija koriste i nedobronamerni, teroristi, kriminalci i zaverenici. Ali, ne traži li se od nas da se odreknemo previše slobode radi pretpostavljene, mada ne i zagarantovane, sigurnosti. Ima li, uostalom, sigurnost smisla bez slobode i može li se postići ravnoteža između ta dva s mukom izborena civilizacijska dostignuća? Gde je granica između građanskog prava na privatnost i interesa države, i ko je povlači?

Privatnost smo protiv svoje volje poslali u muzej uspomena i sumnjam da odande možemo da je vratimo.