Zoran Đinđić, jedna priča

Posle završetka studija na FDU upisao sam se na Filozofski fakultet, ne sa ambicijom da bih studirao, kako nisam radio, već da bih imao povlasticu za prevoz i hranu u studentskoj menzi koja je bila dobra i jeftina.

Sećam se jednog studenta koji je bio najbolji student u istoriji Filozofskog fakulteta. Kod profesora Veljka Koraća koji je govorio da sem njega niko ne zna filozofiju za 10, dao mu je desetku. To je bila jedina desetka koju je profesor Korać dao. Posle prve godine jedan student napustio je studije i zamonašio se u manastiru Hilandar. Danas je važna ličnost.

Upoznao sam dosta njih koji su postali ambasadori, diplomate, književnici i druge koji su ostavili značajan trag  u Srbiji. Jedan od njih bio je i Zoran Đinđić koji je postao premijer. Između Zorana i mene postojao je nekakav fluid. On je pored filozofije trenirao karate, a ja džudo. Viđali bi me u Knez Mihailovoj sa Oljom Ivanjicki, u kafanama sa Đorđem Marjanovićem, Zoranom Radmilovićem, Borom Todorovićem, Perom Kraljem i drugim velikanima kao što je bio Ilija Petković. Zoran je bio lep, atletski građen, pun šarma, pametan i kod njega je bila prisutna žeđ za znanjem. Bio je nemirnog duha. Sećam se jednom prilikom šetam Knez Mihailovom sa jednom od najlepših žena, slavnom Oljom Ivanjicki i Zoran nas vidi.

Moj ugled kod njega je porastao. Na fakultetu Zoran se bavio i politikom, vrbovao je studente. Politika mene nikad nije interesovala. Kao dečak imao sam strah od nje. Odrastao sam u Dalmaciji u selu koje je bilo uglavnom patriotsko četniki nastrojeno. Posle rata mnogi su završili u zatvoru, a poneki su stali pred streljački stroj.

Slušao sam starije ljude kako bi govorili: politika je mnoge pozobala, a pomrčina pojela. U sećanju mi je ostao komšija koji je imao sina koji ništa nije hteo da radi, a bavio se politikom u koju se razumeo kao magarac. Otac mu kaže: „Mani se politike, drž se motike.” Od politike sam bežao kao đavo od krsta.

Spremam knjigu o životu i smrti. U njoj učestvuje stotinak najistaknutijih ličnosti kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu.

Sretnem Zorana u gradu i kažem mu da spremam knjigu i da bi bilo dobro da i on učestvuje u njoj. Kaže mi: „Dođi u stranku da se dogovorimo.” Odlazim u Demokratsku stranku u Krunsku ulicu. Zatičem sekretaricu koja mi kaže da je predsednik odsutan. Objasnim joj o čemu se radi. Kaže mi: „Ostavite telefom.” Sutradan se ona javlja i kaže mi da je predsednik rekao da napišem o čemu se radi. Odnosim joj intervju sa mnom povodom knjige u kojoj između ostalog su imena učesnika. Javlja mi se sekretarica: „Predsednik neće da učestvuje u knjizi.” Neki ljudi u njoj nisu bili po njegovom ukusu. Kasnije sam mu objasnio da ta knjiga nije o ljudima moralno politički podobnima, već istaknutim kako u pozitivnom, tako i u negativnom, koja nema veze sa politikom, već njihova mišljenja na temu života i smrti.

Šetam Knez Mihailovom sa Đorđem Marjanovićem. Na Trgu republike okupio se veliki broj ljudi. Pita me Đorđe: „Šta se to tamo dešava.” „Ne znam.” Prilazimo skupu, DOS proslavlja pobedu. Oko ograde skupa veliki broj ljudi. Srećemo sveštenika Boška Gagića koji oduševljen Đorđem, pozdravlja ga. Idemo dalje, srećemo mog prijatelja Zaharija Trnavčevića. Prisutni traže da se Đorđe pridruži proslavi. Razmišljam, a šta ako DOS ne dobije, a ja sa Đorđem na proslavi. Tada sam bio zaposlen na televiziji, letim iz nje kao kofer. Setim se Stefana Grubača mog zemljaka i prijatelja glavnog urednika koji je i desna ruka direktora. Stefan će da me vadi. I kažem Đorđu, idemo.

Ulazimo u plato gde se okupio gotovo ceo sastav DOS-a sem Koštunice. Oduševljenje među dosovcima, nikom nije jasno otkud Đorđe Marjanović na njihovoj proslavi. Pozdravljaju ga oduševljeno Protić, Čeda Jovanović se ljubi sa njim. Pitam Đorđa: „Ko je ovaj.” Odgovara, „ne znam”. Prilazi Đinđić, oduševljen, ne može da veruje, govori Đorđu „znamo se mi”. Govorim Zoranu, „vidiš li koga sam ti doveo”. Zahvaljuje mi.

Stojim sa Đorđem pored bine gde se program održava. Prilazi mi čovek, pita me – da li Đorđe može da peva – „vi ste voditelj?” „Nisam.” „Može!”

Nailazi Bora Antelj moj prijatelj, pozdravljamo se. Pitam ga, šta on radi ovde. Ja sam šef obezbeđenja DOS-a, „a ko je ovaj čovek što me je pitao za Đorđa”. Odgovara, „Mlađan Dinkić”. Đorđe, iako šlogiran, otpevao je pesmu „Beograde”. Zapalio je prisutne, pozdravljaju ga ovacijama.

RTS u Košutnjaku 6. oktobra 2000, prenosi sa Đinđićem intervju koji vodi Milorad Crkvenjakov. Odlazim u šminkernicu i kažem šminkerki da se pripremi, dovodim ti Đinđića.

Crkvenjakov i ja čekamo Đinđića i ovaj kasni. On treba da ide u studio da se priprema za razgovor. Pita meda li ja znam Đinđića. Znam ga odlično. Na ulazu u zgradu nailazi Đinđić sa jednim visokim momkom iz njegovog obezbeđenja, (kasnije sam saznao da se taj momak zove Veruović).

Đinđić i ja silazimo niz stepenice prema studiju, a on me pita „Kakvo je raspoloženje?” Odgovaram mu – otkud znam. Veliki broj novinara, fotoreportera, snimatelja, čekaju ga. Vodim ga u šminkernicu. Prilazi mi čovek i pita da li Đinđić može da da intervju za nemačku televiziju. Odgovaram mu – može. Ne razmišljajući da je Zoran sada „prva violina Srbije”, a ne student. Govorim Zoranu – stani. Hoće Nemci da sa tobom naprave intervju. On staje, prilazi mu novinar sa snimateljem, pravi razgovor. U kadru pored Zorana i moja malenkost.

Na vratima ispred studija devet gde se snima emisija, stoji Veruović koji mi ne dozvoljava da uđem. On ne zna, da se u studio može ući iz više ulaza. Kroz režiju, ulazim u studio. Tada sam pomislio, ako Đinđića budu ovako čuvali, neće dobro proći.

Počinju pripreme za snimanje. Na monitoru natpis emisije, potpisni slajd Milorad Crkvenjakov, kao i potpis Zoran Đinđić. Zoran me zove i kaže neka stave dr Đinđić. U studiju samo kamermani, tonac, rasveta i ja. Po završetku intervjua – čestitam mu na izvanredno dobrom intervjuu. Pita me „kako je bilo”. „Fantastično, imao sam utisak da je emisija trajala 10 minuta a ne čitav sat”. „Hvala ti”. „Šta meni zahvaljuješ, zahvali sebi.” Đinđić odlazi, pozdravljamo se. Kaže mi – vidimo se. Bilo je to na koncertu Đorđa Marjanovića u Domu sindikata. Đinđić je sedeo u sredini sale u trećem redu i ja isto, ali sa leve strane. Naš poslednji susret. Posle koncerta sretnemo se u bifeu Doma sindikata, gde je došao da se pozdravi sa Đorđem.

Zagrlio ga je i poljubio. Pozdravljamo se i kažem mu da knjigu o životu i smrti pripremam za štampu. Pitam ga kada bismo mogli da se vidimo. Odgovara mi – ta tema mi ne leži. Bio je to naš poslednji susret, jer 12. marta 2003. atentatori su ga poslali u večnost.

Tog 12. marta na autobuskoj stanici u Kneza Miloša ispred Generalštaba sretnem mog zemljaka profesora Kninske gimnazije Maneta Graovca. Pitam ga, šta ima novo?

„Čuo sam neku pucnjavu u vladi.” Negde oko 12.45 idu kola brzo i iz njih čovek zaustavlja vozila da bi velikom brzinom odjurila ulicom Kneza Miloša. Sretnem Radeta Čečura u gradu i priča mi kako je pokušan atentat na Đinđića. Odlazimo u apoteku. On ulazi, a ja ostajem ispred. Zvoni mu telefon i nešto mi rukom pokazuje. Izlazi, pitam ga, „šta je bilo?”

Miško Marinović prijatelj Ružice i Zorana Đinđića iz Guče koji živi u Frankfurtu, kod koga je Zoran nekad radio u kafani i koji mu je organizovao Donatorsko veče 2000, biznismena da daju pomoć za Srbiju, rekao je da su Nemci javili da je ubijen.

Kažem mu, „ako su Nemci javili da je ubijen – to je sigurno, kao smrt”. Na večni počinak ispratilo ga je sto hiljada ljudi i rukovodstvo Srbije. Veličanstven ispraćaj. Opelo je održao mitropolit Amfilohije.

Reditelj