Tri generacije đaka u istoj učionici

Na čas ih ne poziva školsko zvono. Da je vreme da sednu u svoje klupe znaju po dolasku autobusa. Jer čim se svi „iskrcaju” na stanici, a učiteljica predahne popivši kaficu sa tetkicom, vreme je da se uzme knjiga.

Za klupama poređanim u obliku slova P u istoj učionici sede prvačići Mladen i Simona, drugaci Joca i Irena, a uz njih je i Kalist koji pohađa treći razred. I to je sve. Oni su jedini đaci, jedne od najmanjih beogradskih škola – one u naselju Babe, koja zapravo predstavlja izdvojeno odeljenje OŠ „Cana Marjanović” iz Ralje.

Na tabli podeljenoj kredom na dva dela, znanje stiču sve ove generacije zajedno. Učiteljica Marija Zec jednima predaje novu lekciju dok drugi uvežbavaju staru, sledećeg đaka ispituje, a nekom drugom učeniku zadaje novi zadatak. Kad god neko ima pitanje, prilazi i objašnjava. Blago ukazuje na greščice mališana u radnim sveskama i pomaže im da shvate šta je pravi odgovor.

Za nju, časovi u ovoj, takozvanoj nepodeljenoj školi, pravo su uživanje. Ovdašnja deca su, kaže, vredna, kulturna i napredna, i iako jeste teško organizovati se i posvetiti učenicima čak tri razreda, za nju to nije problem. Sa veselom petorkom iz Baba, Marija se druži od septembra. Dobila je stalan posao i oberučke prihvatila da svako jutro dolazi iz Mladenovca u ovo sopotsko selo da drži časove. I deca su je rado prihvatila. Uglas kažu – „nije stroga”.

Na ljuljaškama u prostranom dvorištu punom jorgovana, Joca, Mladen, Kalist, Simona i Irena dele užinu. Lepo je vreme, pa ne sede u prostoriji pored učionice, koju je učiteljica odredila za trpezariju. Posle ručka poigraće se kratko na klackalicama, „okrenuće” partiju „ledenog čike”, žmurke ili šuge, a onda će se mirno i disciplinovano vratiti na čas. Ova razigrana petorka ima celu školu samo za sebe i svoju učiteljicu. Znaju, malo ih je, ali ne bi ni voleli da ih ima više. I ovako im je odlično.

– Nije što su moji, ali ovo su odlična deca, oni su poslušni i vredni i sarađuju između sebe. Dosta rade i vežbaju, ali imamo i slobodne aktivnosti. Nemamo sekcije pošto je nepodeljena škola, ali mi ovde pevamo, crtamo, idemo u prirodu… – objašnjava Marija i dodaje da kada se prolepša vreme planiraju i izlet na Kosmaj.

Već je shvatila kakav je ko, šta su mu slabosti, a šta talenti. Brat i sestra Kalist i Simona su dobri matematičari, Mladen obožava fizičko i uvek izvodi neke akrobacije na travi ispred škole, Irena je talentovana za slikanje i pevanje, a Joca takođe najviše voli matematiku.

– Ja ću biti policajac kad porastem! – uzvikuje Mladen.
Kalist dodaje da je i on želeo da postane isto, ali se, ozbiljno dodaje, razočarao u tu profesiju, pa sada ne zna čime će se baviti.

– Ti budi knjigovezac kao mama i tata. A ja ću raditi u hotelu – predlaže mu sestra Simona.

Irena stidljivo priznaje da bi volela da postane učiteljica, a Joca će, kaže, biti vozač autobusa. Možda će ostale drugare baš on razvoziti na posao.

– Mislim da je za decu bolje kad ih je malo jer učitelj ima više vremena da se posveti svima pojedinačno. Svako ima prostor da bolje napreduje. Mlađi često prate šta rade ovi stariji, pa i sami lakše uče kada na njih dođe red da obrađuju te lekcije – objašnjava učiteljica Marija priznajući da mališanima nedostaje veće druženje, ali i mogućnost da posećuju različita mesta kao njihovi vršnjaci iz grada.

Ovdašnji roditelji puno rade, mnogi putuju do Beograda i nemaju mnogo vremena. Ali, škola i mališani ne trpe zbog toga.

– Vidim da roditelji dosta rade sa decom, ali ona su i samostalna. Sa mamama i tatama imam sjajnu komunikaciju, uvek su tu ako treba, sarađuju, dolaze u školu, a imamo i viber grupu. Deca imaju sve što je potrebno, matična škola nam uvek izlazi u susret za sve i na mališanima je samo da uče. A sve će oni lako naučiti. Već su vaspitani, a i povezani su međusobno i pomažu se. Dele sve. Primarna mi je baš ta njihova povezanost i to što vidim da od njih postaju dobri ljudi. Najveća mi je radost što srećni dolaze na časove i što su shvatili da škola nije babaroga – prezadovoljna je Marija.

I Ana Matić, direktorka matične škole „Cana Marjanović” iz Ralje, koja je devet kilometara udaljena od Baba, ponosna je na to kako funkcioniše ovo malo izdvojeno odeljenje.

– Rad u maloj sredini sa malim brojem đaka omogućava deci da se bolje razviju njihovi talenti i mogućnosti koje je teže prepoznati u većoj sredini i učionici koja broji po 20 i više učenika. Učitelj tako može više da im se posveti – ističe direktorka.

Ali, kako je ova škola preživela? Kako je uspela da izbegne zlu sudbinu mnogih koje su zbog smanjenja broja đaka ugašene?

Sopot je, kaže Matićeva, razuđena opština i građani imaju potrebu za ovako malim školama. Tako u okviru OŠ „Cana Marjanović” nije samo ovo odeljenje u Babama, već su tu i izdvojena odeljenja i u Popoviću, Parcanima i Stojniku.

– Postojanjem ovakvih škola omogućeno je da deca ne putuju iz sredine u kojoj žive. Ona u njima imaju sve potrebne uslove, toplo im je jer se greju na gas, a mi se trudimo da prvo opremamo baš ovakve objekte kako bismo učiteljima olakšali posao, a da deca ne bi izostajala u inovacijama. Kosmaj i ovaj deo Beograda razvijaju se i turistički tako da često imamo i pozive mladih ljudi koji razmišljaju o preseljenju. Zato, ne samo da je škola potrebna, već se nadamo da će se broj đaka i povećati – ističe Matićeva.

Početak u privatnoj kući – pre 125 godina

Škola u Babama otvorena je 1897. godine i prvih nekoliko godina radila je u jednoj privatnoj kući. Onda je, kaže direktorka Ana Matić, 1901. godine podignuta i zgrada za čiju su se gradnju najviše angažovali Novica i Jovica Novičić, tadašnji meštani. Do dvehiljaditih godina škola je funkcionisala kao škola kombinovanog odeljenja, sa učenicima od prvog do četvrtog razreda, i po dva učitelja. Broj đaka se, međutim, i dalje osipao, pa je od tog perioda ustanova počela da radi kao nepodeljena, sa jednim učiteljem za sve razrede. Mališani koji završe četvrti razred prelaze u osmoletku u Ralji, a kako nam otkriva Matićeva, deca iz istog razreda se u novom okruženju ne razdvajaju, već se stavljaju u isto odeljenje, baš da bi i dalje mogla da putuju zajedno do svojih kuća.