Andrićeve beogradske adrese

„Ja nemam žive duše, i ja moram u Beograd, pa kako je da je”, piše Ivo Andrić iz Zagreba krajem septembra 1919. godine svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru Tugomiru Alaupoviću, ministru vera u Kraljevini SHS, spreman i potpuno pripravan da započne novo poglavlje života u gradu u kojem je već jednom bio, gotovo ilegalno, kao đak Velike gimnazije u Sarajevu.

Andrićeva ljubav prema Beogradu bila je izgleda ljubav na prvi pogled. I ljubav za ceo život. Posle teških dana tamnovanja u Mariboru, konfinacije u Zenici i Ovčarevu i boravka u Bolnici milosrdnih sestara u Zagrebu, prvih dana oktobra 1919. godine, mladi pisac obreo se u gradu koji će postati sigurno uporište njegovih zrelih godina, mesto gde će do kraja realizovati svoju umetničku ličnost, izgraditi čvrste socijalne veze i formulisati i utvrditi svoju paralelnu, diplomatsku karijeru.

Beograd je tih posleratnih godina bio mračan, siromašan, ratom osakaćen, u ritama, bez hrane, osvetljenja i ogreva, razrovanih ulica, razrušenih kuća, napaćen, pust i hladan. Taj Beograd, „neprolazni, pun krvi, kao srce”, kako je pisao Crnjanski, još je stenjao i patio od rana zadobijenih u ratu. Pun ožiljaka, on je tek malo ličio na prestonicu jedne nove evropske države: daleko od ideje metropole, Beograd je bio nešto između grada, palanke i sela, sa jasnim i vidljivim ostacima balkanske, tradicionalne varoši, ali i sa nagoveštajima stidljive modernizacije i evropeizacije u svim oblicima života. Neposredno posle Prvog svetskog rata Beograd je imao oko 100.000 stanovnika, a po zvaničnom popisu, godine 1921, imao je nešto više od 135.000 duša.

U to poratno vreme naći smeštaj u Beogradu bilo je veoma teško. U porušeni i osakaćeni grad pohrlili su ljudi iz cele zemlje. Redukovan stambeni fond pružao je vrlo ograničene mogućnosti pa je Sud za stanove osnovan pri Opštini grada Beograda imao ovlašćenja da, među ostalim, prazne stanove i višak stambenog prostora rekvirira za one koji su u ratu ostali bez krova nad glavom, kao i da određuje visinu stanarine.

Prenoćište, koje je u proseku po krevetu tada koštalo oko 450 dinara, što je otprilike bila mesečna učiteljska plata, pod kiriju su tražili i mnogobrojni došljaci, među njima i Ivo Andrić, novopostavljeni činovnik Ministarstva vera nove države.

Našavši sobu na Terazijama, Andrić 10. oktobra, očigledno veoma zadovoljan, na svoj 27. rođendan piše prijateljici Zdenki Marković u Zagreb: „Ovde sam se smestio i nije mi loše. Malko sam slab i nahlađen od puta. / Život veoma bučan i klima oštra, a skupoća neopisiva. Ali može da se živi. Poslovi me, za sada, ne muče.”

Dve nedelje docnije, već uhodan u poslove u Ministarstvu vera, Andrić se ponovo javlja svojoj prijateljici: „Već sam Vam pisao da je ovde život prilično zanimljiv, ali veoma skup i nezgodan. Ubrajam se u srećne koji imaju jednu sobu, i to čistu, nabavio sam i drva, hranim se prilično, kratko: idealan položaj za jednog savremenog čovjeka. Klima je oštrija ali i prijatnija nego u Zagrebu. Nahlada je prošla sama od sebe. Imam mnogo poznanika ali sam mnogo sam. Radim pomalo i čitam, koliko mi to dopušta moja ne teška koliko dosadna kancelarijska dužnost. Imam prijatnu i svijetlu kancelariju.”

A kancelarija mu se nalazi u zgradi bivšeg Austrougarskog konzulata, Knez Mihailov venac (danas Pariska) 16. Živeći u iznajmljenoj sobi na Terazijama, Ivo Andrić često je sedeo pod svećama za kafanskim stolom u hotelu „Moskva”, na vrhu Balkanske ulice, provodeći vreme u diskusijama sa članovima Grupe umetnika, ali je izgleda bio najmanje bučan. Kafanske avanture sve manje ga interesuju i on se polako povlači iz graje umetničke boemije.

Januar i februar 1920. godine Andrić provodi čekajući obećano diplomatsko nameštenje. Javlja se Zdenki Marković poslednji put iz Beograda, sa adrese „Sv.Savska 29”, gde je živeo u susedstvu i prijateljevao sa slikarom Lazarom Ličenoskim, o kome će docnije i pisati. U pismu sumira svoje utiske u vezi sa boravkom u gradu: „U Beogradu mi je u poslednje doba bilo lijepo, tek zdravlje nije najbolje, a ni raditi nisam mogao. (...) Pišući Vam poslednji put iz Beograda koga volim, blagodarim na dobroti i prijateljstvu.”

Kod advokata Milenkovića

Već sredinom februara 1920. godine Andrić je bio raspoređen na rad u poslanstvu Kraljevine SHS pri Vatikanu, a zatim prelazi u Trst, pa u Bukurešt, a onda u Grac u kojem boravi od 1923. do 1924. Vrativši se iz Graca, naredne dve godine pisac živi u Beogradu koji ga ponovo dočekuje dobrodošlicom. Posle života u Austriji, Andrić u Beogradu nalazi „oštru i uzbudljivu, ali povoljnu atmosferu za rad, a kod ljudi često podrške i razumevanja”. Sudeći prema prijavi u beogradskoj opštini, u koju je Andrić upisan 10. decembra 1924. godine, u Kartonu žitelja koji se čuva u Istorijskom arhivu Beograda, a koji se sada prvi put objavljuje, vidimo da će živeti u iznajmljenoj sobi u Ulici kralja Milana broj 44, kod stanodavke Branke Savić, imati siguran posao u ministarstvu i utvrditi svoj književni ugled u javnom životu grada.

Od prve polovine treće do sredine četvrte decenije boraviće naš pisac u diplomatskim predstavništvima u Marselju, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu, a tokom tog perioda u Beogradu se neće na duže zadržavati, osim u kratkim pauzama između postavljenja. Tada će živeti u jednoj od soba hotela „Ekscelzior”. A sledeća adresa stanovanja Ive Andrića upisana u Kartonu žitelja biće uneta 8. oktobra 1934. godine, kada će početi duži period života u prestonici: toga dana pisac se nadležnima prijavio kao stanar kod Ilone Holender, u Ulici kraljice Natalije 56.

U julu 1935. godine Ivo Andrić postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih poslova, a već od 7. maja te godine prijavljuje se kao podstanar u Čubrinoj 21a, kod stanodavke Margite Grase. Tokom naredne dve godine, tačnije od 16. avgusta 1936, Andrić živi u Ulici Miloša Velikog 52, u nameštenom stanu iznajmljenom od Raše Miloševića, mada je, sudeći prema priznanicama u njegovoj rukopisnoj zaostavštini u Spomen-muzeju, stanarinu plaćao Ernestu Giniću. Od 11. novembra 1938. iznajmljuje sobu u stanu u Deligradskoj 30, kod izvesne Jele Pajkić, da bi u Kartonu žitelja bilo zabeleženo da se odjavio 21. aprila 1939. i otišao za Berlin.

Andriću je verovatno bilo dosta seljakanja, pa negde u to vreme očigledno razmišlja kako da se u Beogradu skući. Iz pisma od 18. aprila 1939. godine, koje advokat Brana Milenković upućuje Andriću u Berlin, neposredno pošto pisac kao poslanik stigne u Nemačku, vidi se da je Andrić želeo da reši svoje stambeno pitanje i da prestane da se seli iz jedne u drugu iznajmljenu sobu, pa ga Milenković obaveštava o dva placa pogodna za gradnju: „Ja sam po vašoj želji tražio da vam nađem jedan plac i pronašao sam jedan kod Careve ćuprije, koji gleda na Čukaricu, a jedan na Senjaku više markarnice, koji gleda na Savski most i Bežaniju i ima lep pogled na Beograd. / Za onaj kod Careve ćuprije ne znam cenu, jer će sopstvenik da se vrati u Beograd krajem ovog meseca, kada ću znati, a ovaj na Senjaku ima oko 1.000 metara kvadratnih i staje 180 dinara kv. metar. Vrlo je lep i ima bolji komšiluk. Ako vi dolazite početkom maja u Beograd, ja bi rekao da dotle pričekaju pa da ga vidite i da se odlučite i onda bi ga mogli kupiti. U tom slučaju morali bi još dodati onome što ste mi ostavili./ Mesto je vrlo dobro i ima uslova da se razvije taj kraj. Kupalište na Savi je blizu i tramvaji. / Razmislite o ovome pa ako se odlučite ja bi mogao da stupim u pregovore da se ne bi prodao, jer se prazni placevi naglo traže.” Zna se da Andrić ni jedan od navedenih placeva nije kupio, ali je jasno da je imao nameru da gradi kuću. Za plac je novac ostavio svome prijatelju i budućem stanodavcu, advokatu Milenkoviću. Jednako tako vidi se da je jedna od karakteristika lokacije, blizina Save, piscu bila veoma važna.

Kao što je poznato, posle martovskog puča, sloma jugoslovenske vojske, bombardovanja Beograda i uspostavljanja nove vlasti u zemlji, Andrić biva proteran iz Berlina i nakon dva meseca provedena na Bodenskom jezeru sa još oko 200 jugoslovenskih diplomata i članova njihovih porodica, 1. juna stiže na peron beogradske Železničke stanice, gde ga dočekuje prijatelj, advokat Brana Milenković, i vodi svojoj kući, u Prizrensku ulicu broj 9/I: ta adresa uneta je i u Prijavu beogradske opštine baš sa datumom 1. jun 1941, a kao stanodavac upisana je Jelena Milenković, majka Brane Milenkovića. Ta adresa, sa imenom iste stanodavke, ponovo je posle rata upisana u Karton žitelja sa datumom 6. novembrom 1944. godine.

Andrić u gostoljubivoj i prijateljskoj kući Milenkovića, u svoje dve isposničke sobe sa koferima u uglu, provodi godine ratne agonije. Isključivši se iz javnog života, on ostaje gluv i nem za bilo koju javnu aktivnost i sav se predaje pisanju. U jednom razgovoru gospođica Kaja Milenković sećala se Andrićevog života u njihovom stanu za vreme okupacije: pisac je vazdan bio uronjen u rukopise, govorio sebi u bradu ono što je napisao, ne primećujući ljude oko sebe. „Kad sam ga jednom posle upitala, on se malo iznenadio, nasmejao i rekao: ’Pa kad ljudi mogu u snu da govore i da se sreću ko zna s kim, zašto ne bi sanjali i na javi?! Pogotovu pisac, koji da bi stvorio neki istinski lik, mora i da ga vidi.’” U video-arhivi Radio-televizije Srbije čuvaju se dokumentarne emisije posvećene Andriću, koje je sedamdesetih godina prošlog veka snimao Miroslav Karaulac. U jednoj epizodi, zabeležena je lepa priča iz ratnih dana u Beogradu: jedne noći Andrić je zaboravio da ponese ključ od stana i, vrativši se kasno, a ne želeći da uznemirava Milenkoviće, seo je na stepenište da sačeka jutro. U nekom trenutku, čula ga je Liza, kućna pomoćnica jedne od porodica iz susedstva, i pozvala ga unutra, ponudivši mu da spava u krevetu njenog sinčića. Ujutro, kada se probudio, i kada ga je Liza zamolila da prema običajima, kad se spava u nečijem krevetu, poželi nešto njenom sinu, Andrić je rekao da je lepo sanjao i da njenom sinu ostavlja deo svog lepog sna.

Ogovaranja zbog komunista

Andrićeve sobice u stanu Milenkovićevih bile su više nego skromne: nameštaj u radnoj sobi bio je star i izlizan, građansko-srpskog stila s kraja 19. veka, sa malom okruglom gvozdenom peći na ugalj koji je i Andrić sâm, kada je uglja bilo, lopatom ponekad ubacivao, „koliko da stud obamre” ili „koliko da utrne stud”. Bio je tu i stilski sekreter. Njegov krevet u spavaćoj sobi bio je jednostavan, metalni, gotovo vojnički. Mala radna soba bila je zastrta ćilimom, sa starom garniturom bosanskih konjičkih peškuna i minijaturnim radnim stolom zatrpanim rukopisima.

Poput Getea koji je u Vajmaru mirno pisao dok su oko grada gruvali Napoleonovi topovi, i Andrić piše pod bombama i granatama koje se rasprskavaju pred njegovim očima. „Činilo mi se da to što pišem nikada neće ugledati svetlost dana i da će nestati u ruševinama, seća se pisac. U Ratnom dnevniku on na jednom mestu navodi podatak da je tokom savezničkog majskog bombardovanja, ostavši u Prizrenskoj ulici na Zelenom vencu bez vode i struje, prešao u jednu vilu u Rumunskoj ulici na Topčideru iz koje je vlasnik pobegao zbog bombardovanja, i u njoj proveo desetak dana, doživevši da bomba eksplodira tik uz kuću, vidno je ošteti, a pisca zaspe strahom, šutom i prašinom.

Posle rata, za posao uspostavljanja nove države, vlasti su bili potrebni korisni ljudi staroga režima, upravo one ličnosti koje su sa stanovišta pobednika bile neukaljane u ratnom vihoru. Sa književnim ugledom koji se prostirao i izvan granica zemlje, sa velikim iskustvom, mudrom, uzdržanom prirodom i glasom o patriotskom držanju koji je stekao u ratne dane, sa svešću o nacionalnim i državnim interesima, Andrić je novoj vlasti, čini se, bio potrebniji nego ona njemu. A on je, poput mnogih drugih građanskih intelektualaca, prihvatio otvorena vrata nove vlasti, ne upuštajući se međutim ni u jedan posao javne službe sa predanošću prvosveštenika vere, jer to uistinu i nije bio. Andrić nije odbijao ponude pobednika da svojim autoritetom dâ jačinu i važnost društvenim funkcijama. Posebno je međutim pitanje da li je i koliko iskrenosti bilo u Andrićevom društvenom pregnuću, koliko je bila reč o pristajanju na izvesnu društvenu mimikriju, neku vrstu „ketmana”, ali je jasno da je pisac sa „novom stvarnošću” prećutno sklopio „pakt o nenapadanju i saradnji”.

Po gradu su se čula ogovaranja i komentari povodom  piščeve saradnje sa vlašću: i iz građanskih krugova koji su smatrali da je Andrić izneverio svoja ubeđenja, ali i iz redova komunista i socijalističke nomenklature koja je smatrala da se učešće u predratnoj vlasti, naročito na tako istaknutim pozicijama na kojima je bio Andrić, ne sme oprostiti niti zaboraviti.

Trinaestog decembra 1954. godine Andrić je primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije, preko Osnovne organizacije Saveza komunista Srbije pri Udruženju književnika Srbije. Andrićev ulazak u Partiju uskomešao je duhove nekih starih Andrićevih prijatelja i dela beogradske javnosti. Naročito će na njega biti ljuta porodica Milenković kod koje i dalje stanuje. Branina sestra Kaja govorila je da ih je stid kad dođe maršalov automobil po njega. Govorkanja „da se prodao komunistima” nisu prestajala još od prvih dana po svršetku rata, kada se čulo da se viđa u društvu sa Rodoljubom Čolakovićem, Milovanom Đilasom i Radovanom Zogovićem.

Radovan Zogović svedoči da mu se krajem 1946. godine Andrić obratio sa molbom da mu se obezbedi bilo kakav stan, jer mu je život kod porodice Milenković postao težak u atmosferi njihovog sve otvorenijeg negodovanja i osude njegove promene ideološkog kursa. Beogradska čaršija sve glasnije je „režala” na Andrića zbog pristajanja uz komunizam. Zajedno sa Đilasom, Zogović se obratio Blagoju Neškoviću koji je uspeo da za Andrića obezbedi dvosoban stan. U pismu od 6. januara 1947. godine Radovan Zogović piše Andriću da je stvar sa stanom najzad riješena. (...) „Glavna zasluga za Vaš stan pripada srpskoj vladi, upravo drugu Neškoviću, koji je stvar lično i svršavao i ključeve mi poslao.” Međutim, Andrić je posle nekoliko dana razmišljanja vratio ključeve stana koji mu je dodeljen i nastavio da živi u Milenkovićevom stanu u Prizrenskoj ulici. Pisac je olovkom na Zogovićevom pismu dopisao: „Vratio drugu B. Neškoviću sa zahvalnošću.”

Uprkos Andrićevom vajkanju da ne ume da se brine o praktičnim poslovima u kućanstvu i održavanju domaćinstva, te da stoga ne može prihvatiti stan u kojem bi bio sâm i bez nečije brige o svakodnevici, povraćaj ključeva Zogović tumači malo drukčije: „Ja sam došao na pomisao da Andrić možda hoće da izbjegne dokaze i prebacivanja o tijesnom povezivanju s novom vlašću – malo distance prema ljevici, malo uzmaka prema desnici, makar i ćutke i nezadovoljno. Na to su me, prije svega, navodile njegove riječi o prezrivom ili neprijateljskom držanju beogradske buržoazije prema njemu.”

U jednom trenutku, prema Zogovićevom svedočenju, Andrić se, shvativši da je pogrešio, predomislio i ponovo zatražio ključeve od stana, ali Zogović više nije bio u prilici da interveniše.

Zajednički stan

Kaja Milenković i dalje je, međutim, glasno negodovala, što je prouzrokovalo konačno zahlađenje odnosa među starim prijateljima, mada će Andrić kod Milenkovića živeti sve do venčanja sa Milicom 27. septembra 1958. i preseljenja u zajednički stan u Ulici Proleterskih brigada.

Kumovi na njihovom venčanju, Aleksandar i Lula Vučo, angažovali su se da Andrićevima bude nađen stan: bio je to veliki, četvoroiposobni stan na prvom spratu predratne zgrade, sa pogledom na Pionirski park. Stambena uprava Opštine Stari grad, na zahtev Saveznog izvršnog veća, rešenjem od 25. jula 1958. godine dodelila je Ivi Andriću stan od 143 metara kvadratnih, u Proleterskih brigada 2a, koji se sastoji od tri sobe, trpezarije, devojačke sobe i sporednih prostorija. U rešenju se navodi da će pre nego što se Andrić u stan useli, iz njega izići dotadašnji zakupac Mihajlo Đorđević. Rešenjem Stambene uprave Opštine Stari grad od 12. novembra 1958. godine dozvoljava se Milici Babić da se useli u stan u Proleterskih brigada 2a kao član Andrićevog domaćinstva, s tim što je dužna da svoj stan u Mišarskoj 10 stavi na raspolaganje Saveznom izvršnom veću. Pod brojem 379 u Spomen-muzeju čuva se i Ugovor o korišćenju stana u koji je, pored Milice, kao član domaćinstva, upisana i njena majka Zorka Babić.

Andrići će se useliti u zgradu u kojoj, takođe na prvom spratu, u garsonjeri, živi glumica Nevenka Urbanova, Miličina koleginica iz Narodnog pozorišta, sa svojim prijateljem, slikarom Dimitrijem Diškom Marićem. Docnije će se na isti sprat, posle Miličine smrti, 1969. godine, u garsonjeru pored Andrića i Zorke Babić, doseliti i Vera Stojić, Andrićeva dugogodišnja prijateljica i saradnica.

Milica je zajednički stan uređivala znalački, s merom i suptilnim ukusom autentične umetnice. O tome, među ostalim, svedoči i Dimitrije Marić: „Kada je počelo uređivanje stana, Milica, kao kostimograf koji voli ozbiljne boje – ljubičasto, sivo, htela je tako nešto, pošto imaju stilski nameštaj koji zahteva izvesnu ozbiljnost, htela je tu ozbiljnost da sprovede do kraja. Pozvala je Nevenku koja je Milici predložila – što se Andriću dopalo i on je to podržao – malo svetlije tonove. Da ne budu sive zavese, da ne bude sivo i belo već da bude boja kajsije, tako neki blago rumeni tonovi.”

U stan u kojem će bračni par živeti i sa Miličinom majkom Zorkom, Andrić unosi knjige, nekoliko vrednih persijskih tepiha koje je tokom godina kupovao na strani i stilski sekreter koji prenosi iz Prizrenske ulice. Nameštaj nabavljaju polako, s planom: posebno se bave uređenjem Andrićeve radne sobe u kojoj centralno mesto zauzima pult za pisanje u ranom bidermajer stilu, koji su, posredstvom Mladena Leskovca, nabavili iz Sombora i podlogu za pisanje tapacirali tamnozelenom ševro kožom. U radnoj sobi Andrić ima i svoju beržeru za odmor.

Biće to Andrićev prvi stan, stečen u šezdeset šestoj godini, njegovo prvo lično prebivalište i poslednje zemaljsko konačište: u rano jutro, 17. decembra 1974, Ivo Andrić, već šest godina udovac, sasvim oronuo, posle teške noći bez sna, uz pomoć prijatelja biva prebačen na Vojnomedicinsku akademiju, gde umire 13. marta 1975. godine. Njegovi zemni ostaci naći će svoj mir u Aleji velikana, na beogradskom Novom groblju. Iako je to bila njegova želja, Miličina urna neće biti uz njegovu, nego desetak metara dalje. Možda će jednoga dana pepeo žene, koje jeste bilo, biti sjedinjen u zajedničkom večnom boravištu sa ovozemaljskim tragovima onoga koji ju je voleo.

Knjiga Žanete Đukić Perišić „Nebo nad Beogradom. Andrić i prestonica” uskoro izlazi u izdanju „Vukotić medija” iz Beograda