Janusovo lice Zapada

Dnevna geopolitička dilema hoće li biti rata između Rusije i Ukrajine razrešena je 24. februara napadom RF na ovu zemlju. Situacija u Ukrajini i mešanja stranog faktora već otvaraju dilemu da li će se sukob proširiti do novog svetskog rata. O tome za naš list govori profesor Filozofskog fakulteta u Nišu u penziji Vjekoslav Butigan.

– Sa žaljenjem prisustvujemo još jednom porazu kulture mira u Evropi, zaboravu mira kao univerzalne vrednosti i tragičnom ratnom bratoubilačkom sukobu na istoku Evrope. Može se razumeti, ali ne i opravdati, iznuđeni očajnički pokušaj Ruske Federacije da se preventivnim ratom zaštiti od pretnji NATO-a po njenu bezbednost. On će izazivati veoma teške posledice po ljude, ekonomiju, ekologiju, međunarodnu politiku i obuzdavanje sve dublje polimorfne društvene krize u Evropi i svetu. Bilo je potrebno malo više uvažavanja interesa Ruske Federacije od Zapada, povlačenje NATO snaga s granica Ukrajine, odricanje od širenja NATO-a na istok, i rata ne bi bilo. Ali Zapadu je bio potreban ovaj rat, kao naručen za trajno dobijanje Ukrajine kao mostobrana s kojeg bi američke rakete za najkraće vreme stizale do Moskve i drugih gradova i po potrebi „topovskog mesa” u borbi protiv Ruske Federacije – kaže profesor Vjekoslav Butigan.

Procenjuje naš sagovornik da rat u Ukrajini Sjedinjene Američke Države koriste za ostvarivanje nekoliko strateških ciljeva. Prvi je osuda javnosti Ruske Federacije kao agresora i prekršioca međunarodnog prava. Drugi cilj je opravdanje ekonomskog rata protiv agresora kojim treba da se uništi njegova ekonomija da bi se stvorili uslovi za obojenu revoluciji ili da se lako slomi njen oružani otpor. Treći cilj je namera da se ponizi RF i isključi kao velika sila iz borbe za mesto u bipolarnom svetu. Uz to se raspalio antiruski šovinizam kod Ukrajinaca, da se stekne njihova lojalnosti za njihovo dalje korišćenje u borbi protiv Rusije i još više raspali antiruska histerija. I na kraju daljom satanizacijom sprečava se ruski ekonomski, politički i kulturni uticaj u evropskim i vanevropskim zemljama. SAD i njeni evropski saveznici nisu mogli da se pomire s gubitkom svog položaja u monopolarnom svetu, jačanjem RF i Narodne Republike Kine i uspostavljanjem bipolarnog svetskog poretka pa su otpočeli ideološko-politički, a potom psihološko-propagandni rat protiv ovih zemalja zbog navodnog kršenja ljudskih prava u njima, nedostatka demokratije i štetnog „malignog” uticaja na pojedine države i regione. Postojanje nuklearnog oružja i na Istoku i na Zapadu i mogućnost njegove zloupotrebe održava ravnotežu straha od opšte katastrofe bez pobednika, pa to umanjuje mogućnost trećeg svetskog rata, sve dok ima imalo političkog uma.

Neki su pripajanje krimskog poluostrva Rusiji tumačili početkom nove preraspodele svetske moći i uticaja na svetskom planu, a pojedini analitičari to su tumačili kao početak trećeg svetskog rata. U međuvremenu je NATO stiglo do Ukrajine, Rusija je vojno jačala, učestvovala u sukobima u Siriji i onemogućila nasilno rušenje Asadovog režima uz pomoć SAD i najmoćnijih zemalja EU. Da li ulazak ruske vojske na teritoriju Ukrajine, posle priznavanja samoproglašenih republika Donjeck i Lugansk, možemo tumačiti kao rusko stop daljem širenju NATO-a, a sankcije Rusiji i vojnu pomoć Ukrajini kao evroameričko stop Putinu?

Putin je ciljeve rata u Ukrajini objašnjavao zaštitom ugroženih prava pripadnika ruske nacionalnosti u Ukrajini, posebno u otcepljenim delovima Ukrajine, Lugansku i Donjecku, od kojih nekoliko hiljada ima i rusko državljanstvo. Na teritoriji Ukrajine, od više od 40 miliona stanovnika, petina stanovnika je ruske nacionalnosti, a trećina Ukrajinaca govori ruskim jezikom. Ruska nacionalna manjina bila je izložena diskriminaciji, naročito posle novembra 2013. i 2014, kada je državnim udarom i majdanskom krvavom obojenom revolucijom, režiranom od strane SAD, oborena proruski orijentisana vlast na čelu s Viktorom Janukovičem i uspostavljena suverenistička, ukrajinsko-nacistička kompradorska vlast, pronatovski orijentisana. Uz pomoć te vlasti pojedini delovi NATO-a ušli su u bezbednosne i vojne strukture Ukrajine i uneto je dosta oružja za borbu protiv Rusije. Potlačeni pripadnici ruske nacionalnosti podigli su pobune u više delova istočne i južne Ukrajine, koje su uz velike žrtve ugušene. Jedino su stanovnici Luganska i Donjecka uspeli oružanom borbom da se otcepe od Ukrajine i proglase se kao samostalne narodne republike. Minskim sporazumima Ukrajina se obavezala na federalizaciju države da bi rusko stanovništvo dobilo neke oblike autonomije i da ostane vojno neutralna. To nije ispoštovala pod uticajem SAD, a povremeno je granatirala stanovnike i objekte u otcepljenim republikama. Zato je jedan od ciljeva rata u Ukrajini da se ona primora na demilitarizaciju. Od Ukrajine se traži denacionalizacija, s obzirom na to da se jedan deo građana izjašnjava kao Rusi, drugi kao Ukrajinci i treći su neopredeljeni. Do nastanka Sovjetskog Saveza ta teritorija se nazivala Kijevska Rusija, Malorusija i Novorusija s obzirom na to da su se etničke grupe na njoj nazivale Malorusima, Belorusima, Novorusima. Ukrajinska nacija je konstrukt koji je sledio politiku potpunog odvajanja stanovnika Ukrajine od ruske tradicije i kulture, pa delimično i od pravoslavnih Slovena. Taj cilj je veoma sporan sa stanovišta ličnih i kolektivnih međunarodnih prava.

Vojno jačanje Ruske Federacije pratilo je i političko približavanje Kini, Indiji i azijskom delu zemalja koje su bile sastavni deo SSSR-a, a na drugoj strani slabi jedinstvo članica EU i uticaj Amerike na te zemlje. Hoće li Putin izaći jači iz rusko-ukrajinskog sukoba ili će „pred zajedničkom opasnošću” ojačati odnosi između članica EU i SAD?

Obe zemlje u oružanom sukobu imaće nesagledive štetne posledice, što neposredno po ljudskim i materijalnim gubicima, ali i zbog uvedenih ekonomskih sankcija protiv Ruske Federacije, koje će se kao bumerang vratiti svim članicama NATO-a i drugim državama. Zapadne evropske zemlje teško će rešiti energetsku krizu bez ruskih energetskih izvora. Isključivanje Ruske Federacije iz finansijskih institucija, ekonomskih tržišta, međunarodnih institucija, telekomunikaciono-transportnih sistema, iz tehnološko-tehničke, naučne i kulturne razmene i sportskih takmičenja negativno će se odraziti na ukupni evropski i svetski razvoj. EU i njeno vezivno tkivo NATO pokazali su do sada nesposobnost konstruktivnog delovanja posebno u kriznim situacijama: ratova u Iraku, Libiji, Avganistanu, nekadašnjoj SFRJ, izbegličkim krizama, energetskim i epidemijskim krizama. Rat u Ukrajini ujedinio je članice ove unije u jedinstvenoj osudi ruske agresije i uvođenju sveobuhvatnih sankcija RF. To jedinstvo zavisiće od spremnosti članica unije da solidarno podnesu posledice koje će sankcije izazvati po njih. Zapadne zemlje znaju da RF čini ono što su one činile drugim narodima i državama. Ruska Federacija u Ukrajini primenjuje američki scenario primenjen u ratu zapadnoevropskih zemalja protiv SFRJ i kasnije Savezne Republike Jugoslavije. One su prvo priznale otcepljene republike kao samostalne države, zatim su ih naoružale i podstakle da se međusobno ubijaju, stajući na stranu zapadnih republika u borbi protiv Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i dopuštajući proterivanje Srba iz Hrvatske. Da bi sprečile pobedničku ofanzivu Srba u Bosni i Hercegovini na muslimanske snage, NATO je bombardovao srpske oružane snage. Zatim su u postdejtonskoj BiH preko svog visokog predstavnika smanjivala nadležnosti Republike Srbije, utvrđene Dejtonskim sporazumom, u korist federacije u kojoj dominiraju muslimansko-bošnjački političari. Sada uvode sankcije političarima koji žele da vrate te nadležnosti Republici Srpskoj.

Ako je na delu samo obnavljanje bipolarnog sveta, stvaranje nove gvozdene zavese, koje zemlje će biti s jedne, a koje s druge strane te zavese?

Skoro sve zemlje Evrope, izuzev neutralnih (ako ih bude), činiće antiruski blok, a sa druge strane biće Ruska Federacija sa azijskim saveznicima u okviru ekonomske unije i odbrambenog saveza i Kinom. Švajcarska je privremeno napustila stosedamdesetogodišnju neutralnost da bi se pridružila sankcijama, zamrzavanjem depozita u bankama Putinu i njegovim saradnicima.

Koliko je realno očekivati veće približavanje Ruskoj Federaciji besomučno bombardovanih, ekonomski i sistemski uništenih islamskih zemalja, poput Iraka i Libije, ili će one početi da stvaraju novi savez nesvrstanih zemalja?

Zemlje koje su bile žrtve američke i NATO agresije održavaju dobre odnose s Ruskom Federacijom, tražeći od nje zaštitu od budućih agresija. Sirija je javno iznela podršku napadu Ruske Federacije na Ukrajinu. Nekadašnje nesvrstane zemlje održavaju samo ceremonijalne skupove na kojima se iznose sećanja na veliku ulogu koju je Pokret nesvrstanih imao u prošlosti u očuvanju mira u svetu i suprotstavljanju vojnopolitičkim savezima da dominiraju svetom, ali bez inicijativa za njegovo organizovanje. Logično bi bilo da prerastanje hladnog rata između pojedinih zemalja u oružane ratove podstakne oživljavanje tog pokreta, koji je savremenom svetu neophodan.

Da li je osuda Putina zbog podrške separatizmu u Ukrajini možda prilika da i Srbija jasnije podseti navodne zaštitnike međunarodnog prava na njihova kršenja tog prava u Srbiji 1999. i ostvari eventualni geopolitički profit?

Neophodno je podsetiti svetsko javno mnjenje koje sada osuđuje povredu međunarodnog prava u Ukrajini, a ne one koji su povredili međunarodno pravo, jer oni to dobro znaju, da je NATO vodio nelegalan rat protiv Srbije 1999. godine, da je prekršio Kumanovski sporazum o vraćanju vojnobezbednosnih snaga Savezne Republike Jugoslavije na Kosovo i Metohiju i da su zapadnoevropske zemlje pogazile Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti OUN priznanjem Kosova kao nezavisne države, bez saglasnosti Srbije kao sukcesora Savezne Republike Jugoslavije. Ne radi se ovde o stvaranju bilo kakvog političkog profita Srbije, već o apelu za buđenje savesti građana zapadnoevropskih zemalja koji su sve to mirno posmatrali kao što i sada posmatraju kako njihove vlade doprinose širenju svetskog zla u vidu podsticanja psihološko-propagandnih, ekonomskih, kulturnih, informativnih i oružanih ratova protiv pojedinih država pod izgovorom da šire demokratiju po svetu, da u ogledalu te svesti vide Janusovo lice širenja svoje „demokratije” i vojnog ekspanzionizma.

Koliko će i kako ova novonastala situacija uticati na kosovsko pitanje i odnos Albanaca prema Srbima na Kosmetu, samoproglašene republike Kosovo prema Srbiji i nastavak pregovora?

Srbi na Kosovu i Metohiji izloženi su stalnom nasilju, Srbija se Briselskim sporazumima odrekla od svog prisustva na graničnim prelazima unutar pokrajine, bezbednosnih snaga u srpskim opštinama, civilne zaštite, pravosudnih organa, lokalne samouprave, a oduzeta joj je mimo toga i imovina (Gazivode, Elektrodistribucija, Električni prenosni sistem, „Telekom”, „Trepča”, rudna bogatstava...) da bi albanska strana formirala Zajednicu srpskih opština, što ona odbija godinama, bez ikakvih posledica. Zvaničnici Zapada, predvođeni SAD, ponavljaju floskulu „da se pregovori između Srbije i Kosova što pre završe međusobnim priznanjem”, bez ikakve garancije sigurnosti i bezbednosti Srbima na KiM i povratka prognanih stanovnika s Kosova i vraćanja njihove uzurpirane imovine. Do sada je Zapad povlađivao Albancima u sporovima sa Srbijom, a posle rata u Ukrajini to će činiti još više da kazni Srbiju zbog odbijanja da uvede sankciji Ruskoj Federaciji.