Poetski opisi Jovana Cvijića

Na četiri decenije dugim istraživačkim putovanjima vrletnim prostranstvima Balkanskog poluostrva, Jovan Cvijić (1865–1927) je upoznao i naučno predstavio ne samo prirodu, već i brojne osobenosti naselja i stanovništva. Naučnik pesničke izražajnosti i prefinjenog stila pisane reči i danas je u mnogim segmentima teško dostižan.

U znamenitom delu „Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje – osnovi antropogeografije”, koje je najpre 1918. godine štampano u Parizu, a zatim, od 1922. godine do naših dana, više puta objavljivano u Zagrebu i Beogradu, pored ostalog, predstavio je i neke psihičke osobenosti našeg stanovništva, njegove osećajne, moralne i duhovne karakteristike. Danas, jedan vek kasnije, nekoliko rečenica Jovana Cvijića koje je posvetio stanovništvu centralnog dela Balkanskog poluostrva plene istinitošću, lepotom i književnom osobenošću, onako i onoliko kako ga je u svojim delima predstavljao znameniti pisac Borisav Stanković (1876–1927).

Jovan Cvijić ističe da su se u centralnom delu Balkanskog poluostrva razvile znatne varoši, čije se stanovništvo često opredeljivalo za zanatske i trgovačke poslove i odlikuje se pitomošću, veselim duhom, preduzimljivošću, smirenošću i smernošću, pomešanim sa senzualnošću i besom od raspoloženja i razdraganosti. Konstatuje sledeće: „Ali pod uticajem izvesnih prilika pomenute uzdržanosti namah nestaje. Ljubavni zanos se pokazuje javno i sa neobuzdanom čulnošću. Ljubavna čežnja je silna, a ljubavna zanesenost ide do iznemoglosti i bolesti. Na zabavama i gozbama, koje je plastično i snažno opisao Borisav Stanković, oni se najpre uzdržano, ali postepeno sve toplije i najzad strasno i besno odaju telesnom uživanju i ljubavnim osećanjima. Možda se ove bujne terevenke mogu objasniti donekle uticajem masnih, jakih i začinjenih jela starobalkanske kujne, jer o većim praznicima sve kuće mirišu na masno. Posle ručka svi leškare i spavaju po minderlucima i po podu, oko mangala i peći. Uveče, posle večere, počinju da popuštaju pojaseve i da svlače gornje haljine koje im smetaju. Piju mnogo, zagreju se i duhovno otrome, a iza toga nastanu prave senzualne erupcije. Uzmu se tresti, bacakati i pružaju ruke preko sovre za daire, lupaju nogama o zemlju, igraju i previjaju se od ljubavnog zanosa.”

Interesantno je da je slične osobenosti zapazio i u knjizi ih predstavio na primeru Cincara u Trnovu. Bilo je to o Uskrsu 1910. godine. Cincari su se, posle gozbe, odeveni u anterije, ali i evropska odela, uhvatili u kolo. Ti ljudi, koji se ubrajaju u najsmirenije na Balkanu, podigravali su, skakali, cikali, naterali žene da sa njima igraju. Padali su u ćef i sevdah. Izlazili iz kuća i kolo vodili na ulicama, besno do potpune iznemoglosti.

U zaključku, Jovan Cvijić konstatuje da je reč o bujnom, čulnom, otvorenom i otkrivenom životu jednog dela stanovništva Balkanskog poluostrva. Odaju mu se pojedini zaneseni ljudi, koji se često zbog ljubavnog derta, veselosti i ćefa, propiju i upropaste imetak, zdravlje i život. Mnogi od njih su pesnici starobalkanskog života u čijim se delima oseća vrlo tanak preliv od sete i tuge, što tumače igrom sudbine.

Stevan M. Stanković,
profesor, Beograd