Na putu ka dve Ukrajine

Kada je posle nedelja demantovanja planova invazije na Ukrajinu Vladimir Putin 24. februara naredio pokretanje „specijalne vojne operacije”, lista ciljeva bila je ambiciozna.

Napad sa kopna, mora i vazduha trebalo je da spreči ulazak Ukrajine u NATO, da obezbedi demilitarizaciju Ukrajine i „denacifikaciju” njenog rukovodstva zbog „genocida” nad stanovništvom istoka koje govori ruski.

Putin je invazijom, stradanjem civila i pustošenjem suseda spustio novu gvozdenu zavesu koja ga odvaja od Evrope, ali on sebi ne može da dozvoli da izgubi. Mora da proglasi neku vrstu pobede, i to što pre.

Umesto da naprave pauzu za regrupisanje svojih snaga u pripremi za širu ofanzivu, vojni stratezi ubrzavaju operacije kako bi brzo ostvarili punu kontrolu nad istočnim regionom Donbasa i crnomorskih luka na jugu Ukrajine. Rusko odbijanje uskršnjeg primirja je dokaz da se Putinu žuri.

Šefu Kremlja će, po svemu sudeći, kontrola nad 42 grada na istoku biti dovoljna da 9. maja, na Dan pobede u Drugom svetskom ratu, proglasi pobedu i u ovom ratu iako nije sve išlo po planovima Moskve.

Ambicije Zapada da Ukrajinu uvede u NATO su sasvim izvesno srušene, ali neki drugi ranije proklamovani ruski ratni ciljevi su korigovani, što zbog herojskog otpora Ukrajinaca, što zbog formiranja jedinstvenog fronta Zapada koji je izolovao Rusiju dok oštre i sveobuhvatne sankcije ozbiljno prete njenoj ekonomiji.

Putin mora da se pomiri sa činjenicom da je njegov februarski poziv ukrajinskoj vojsci da svrgne lidere u Kijevu ostao neuslišen i da je predsednik Volodimir Zelenski i dalje na vlasti. Po svemu sudeći odustalo se i od zauzimanja Kijeva iako su u prvim danima rata prema glavnom gradu bile upućene velike tenkovske kolone. Ukrajinska armija nije uništena.

Bez obzira na uspehe na istoku, propali su planovi da se čitava Ukrajina vrati u rusku sferu uticaja koja je, po Putinu, njeno prirodno političko, istorijsko i versko stanište. Šef Kremlja uporno negira nacionalni identitet Ukrajine i tvrdi da ona suverenitet može da ostvari isključivo u zajednici sa Rusijom. Sprečeno je širenje Ruskog sveta, starog i ambicioznog projekta okupljanja svih postsovjetskih republika.

Ofanziva na istoku Ukrajine omogućava Putinu da Rusima lakše proda „specijalnu vojnu operaciju” koja agresora prikazuje kao žrtvu, ali kako rat traje i kako je više od 300.000 Rusa napustilo zemlju, sve više mora da se oslanja na represivne mere da bi sprečio da se čuje rastući otpor agresiji kod kuće.

Očekujući osude sa mnogih strana, šef Kremlja je u vreme pokretanja invazije zapretio svim zemljama koje pokušaju da se mešaju poručujući im da će se suočiti „sa posledicama kakve nikada niste videli u istoriji”, ali pokazalo se da pretnju nije u stanju da ostvari.

Ukoliko je Putin istinito definisao ciljeve invazije, onda se potvrđuje da nije imao nameru da vojno okupira svog zapadnog suseda već da ostvari punu kontrolu nad Donbasom, središtem ukrajinske metalurgije i rudarstva.

Pošto se ispostavilo da je ruska vojska imala probleme u ljudstvu i logistici boreći se na širokoj teritoriji, pošto je izgubila raketnu krstaricu „Moskva” u vreme kada Zelenski dobija obilnu vojnu pomoć sa Zapada koja je već dostigla tri milijarde dolara, Putin se koncentrisao na Donbas, oblast koju bi mogao da upotrebi kao adut u bilo kakvim mirovnim pregovorima.

Iako se nastavljaju operacije po dubini teritorije, ruska vojska se preorijentisala na istok gde se ukrajinski proruski separatisti uz pomoć Moskve još od vremena aneksije Krima 2014. sukobljavaju sa snagama kijevskih vlasti.

Putin je proglasio pobedu u Mariupolju koji je, po izjavi njegovog guvernera, „zbrisan sa lica zemlje”. Grad je zbog tragičnog razaranja i blokade humanitarnih konvoja postao simbol brutalnosti ruske invazije zbog čega se Putin optužuje za ratne zločine, dok mu Džo Bajden pripisuje genocid.

Iako je prethodno zapretio „eliminacijom” oko 2.000 ukrajinskih boraca koji su se utvrdili u čeličani „Azovstalj”, Putin je naredio da njegove snage ne izvrše napad već da samo blokiraju prostor. Kako se u „Azovstalju” nalazi i oko 1.000 civila, ruski predsednik pokušava sebe da predstavi kao racionalnog i humanog lidera koji vodi računa da se izbegne očekivani masakr koji bi bilo teško sakriti od ruske javnosti i samo bi podigao novu optužnicu Zapada.

Pad Mariupolja istovremeno znači da se uspostavlja strateški veoma važan kopneni koridor od Crnog mora do Donbasa. Luganska narodna republika i Donjecka narodna republika, marionetske tvorevine čiju je „nazavisnost” Moskva priznala uoči agresije 24. februara, postaju ruski bastioni.

Mala je verovatnoća da će Putin uvažiti njihove molbe da budu uključene u Rusku Federaciju. Korisnije su unutar Ukrajine kao čipovi u nekim budućim mirovnim pregovorima i kao poluge pritiska na centralne vlasti u Kijevu. Poput Republike Srpske preko koje Moskva sprečava Bosnu i Hercegovinu da uđe u NATO.

Takav scenario posredno je potvrdio i predsednik Bajden porukom Putinu da „nikada neće uspeti da dominira ili okupira celu Ukrajinu”. Poenta u „celoj” nagoveštava da i Amerikanci prihvataju mogućnost ruske kontrole Donbasa.

Iako niko sa sigurnošću ne može da predvidi dužinu trajanja konflikta, jer ga Zapad slanjem oružja podstiče, postoji saglasnost da će naredne nedelje oblikovati ishod rata, uz sve dugoročne posledice koje će uticati na iscrtavanje nove političke karte Evrope za naredne decenije.

Postoje dometi rata, kao što postoje i limiti sankcija. Pre ili kasnije moraće da se pregovara, a iz tog procesa lako bi mogle da se pomole dve Ukrajine. Mapa nove Evrope bi, sasvim je moguće, Ukrajinu obeležavala jedinstvenom bojom, ali bi na terenu postojale Ukrajina u ruskom, i Ukrajina u zapadnom svetu, bez šanse da se uključi u NATO.

I dok će Zapad slaviti što ruska vojska nije uspela da obori Zelenskog, Putin će imati svoj Dan pobede jer je kontrolom najvećeg dela Donbasa „oslobodio” istok Ukrajine i spasao ga od „nacističkog” pogroma. Teško ranjena Ukrajina postala bi „ničija zemlja”. Ukrajincima jedino ostaje da tuguju.