Mlade žene najčešće prijavljuju diskriminaciju

Građani Srbije spremni su da prijave diskriminaciju, naročito na tržištu rada. Kada se odvaže i na adresu poverenika za zaštitu ravnopravnosti proslede svoju pritužbu, ta institucija najpre proverava sve činjenice i dokaze, a potom donosi akt u skladu sa zakonom, bez obzira na bilo čija očekivanja, medijske pritiske, ljutnje... Prijavljen slučaj ipak ne znači da će na kraju biti utvrđena povreda prava. Prema podacima ove službe, od ukupnog broja prošlogodišnjih pritužbi, četvrtina njih se odnosila na diskriminaciju u oblasti rada i zapošljavanja. Ipak, ima raznih situacija – u postupku može da se utvrdi da uopšte nema diskriminacije, da je reč o povredi nekog drugog prava ili da naprosto nema ničega, jer je podnosilac bio u zabludi, nije poznavao propise, imao je nerealna očekivanja...

U razgovoru za „Politiku”, Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, napominje da je ipak mnogo više kompanija koje poštuju radna prava i ljude vide kao najbitniji resurs.

„Oni koji ne poštuju češće završavaju, a tako i treba, u medijima, ali se zbog toga može steći pogrešan utisak da u Srbiji vlada opšte bezakonje i diskriminacija. Nije tako. Dakle, malo više rada na promeni kulture, i medijske i poslovne, bilo bi lekotvorno za naš napredak. Važno je da shvatimo da niko ne sme biti viktimizovan zbog bilo kakve pritužbe, da svi treba da budu zaštićeni, a sa druge strane, rad je taj koji mora da bude osnovno merilo ličnog i društvenog napretka”, uverena je poverenica.

Ko najčešće prijavljuje diskriminaciju i koliko su građani uopšte spremni, bez straha, da prijave nepravilnosti na polju rada?

Podnose svi, mada žene prednjače kada je reč o oblasti rada i zapošljavanja. Nekako je i logično: ako vas neko otpusti zbog porodiljskog odsustva ili vas po povratku na posao spusti na niže radno mesto, onda nemate šta da izgubite. Podnose često i naši partneri iz civilnog društva koji su vrlo značajni akteri u zaštiti ljudskih prava. Građane najviše boli nepravda i često mi se obraćaju sa problemima koji nisu u našoj nadležnosti, ali nikada ne ostanu bez odgovora, jer najmanje što možemo da uradimo je da ih barem uputimo na pravu adresu i pomognemo u ostvarivanju prava. To je suština vladavine prava – građanin ne treba da oseća da je sam u moru propisa, niti da se plaši. A da ima straha – ima. Radna mesta ne rastu na drvetu.

Koliko imate podnetih prijava iz oblasti rada i zapošljavanja i o kakvim je sve situacijama reč?

Široka je lepeza diskriminatornog postupanja – u procesu zapošljavanja, preko raspoređivanja na niže radno mesto, do otkazivanja ugovora zbog bračnog i porodičnog statusa, trudnoće ili nezaključivanja ugovora o radu zbog godina… Primera radi, od ukupnog broja pritužbi za prošlu godinu, četvrtina se odnosila na diskriminaciju u oblasti rada i zapošljavanja, zatim pred organima javne vlasti, pa u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju.

Da li institucija poverenika trenutno vodi neke strateške parnice čije je cilj da ukažu na ovaj veliki problem u društvu?

Izdvojila bih slučaj koji smo dobili i presudu u vezi sa ženom kojoj su dali otkaz zbog zdravstvenog stanja. Obolela je od leukemije. Vrhovni kasacioni sud usvojio je naš tužbeni zahtev, preinačio presudu Apelacionog i potvrdio presudu Višeg suda kojom je prvobitno bio usvojen tužbeni zahtev poverenika i utvrdio diskriminaciju. Drugi važan postupak je diskriminacija na osnovu pola i porodičnog statusa gde je u toku trudnoće i porodiljskog odsustva poslodavac ucenio zaposlenu potpisivanjem blanko sporazuma o prestanku radnog odnosa. Tražio joj je da obezbedi sredstva za doprinose i otežao joj ostvarivanje zdravstvene zaštite. Apelacioni sud je usvojio naš zahtev i utvrdio diskriminaciju. Trenutno se vodi proces po reviziji pred Vrhovnim kasacionim sudom. Cilj nam je da pozitivnim ishodima sudskih odluka dođemo do ujednačene pravne prakse i jasne poruke – diskriminacija je u Srbiji zabranjena, ne toleriše se – ne na papiru, već u realnom životu.

Ogroman procenat poslodavaca smatra da je diskriminacija najprisutnija upravo u oblasti rada i zapošljavanja. Znači li to da dolazi vreme kada će se poslodavci ipak više boriti za najkvalitetnije radnike?

Mislim da je rad danas nedovoljno cenjen, ali već duže vreme egzistira jedan novi društveni fenomen: radnici se žale na mnogo toga, više u javnom sektoru, a poslodavci stalno traže kvalitetne, vredne i odgovorne ljude. Kažu da su spremni da ih zadrže i učine sve da ostanu. Zato mislim da je vreme za društveni dijalog o tim problemima kako bismo pronašli rešenja.

Da li je pandemija doprinela jačanju diskriminacije, posebno iz ugla rada od kuće koji se često drugačije vrednuje od onog na radnom mestu?

Pandemija, ali i rat u Ukrajini, umnogome stvaraju nove dileme i strahove. Pandemija je donela znatne promene na svim poljima. Velikom broju zaposlenih kuća je postala kancelarija, broj radnika angažovanih preko agencija je porastao, a u nekim situacijama njihova radna prava nisu regulisana. Mnogim roditeljima dnevne sobe bile su i kancelarija i učionica, ali teret krize različito je pogodio žene i muškarce. Žene su te na kojima je bio veći pritisak za usklađivanje rada i roditeljstva. Zbog svega ovoga uputili smo na desetine preporuka za bolje regulisanje rada od kuće, fleksibilnog radnog vremena, mera za saniranje ekonomskih posledica...