Do kada će BiH biti protektorat

Obilazeći ovih dana nekoliko zapadnoevropskih zemalja, članica EU, imali smo priliku da razgovaramo i s više mladih ljudi iz BiH, koji sada rade u prestižnim finansijskim institucijama Zapada, a svi su prethodno imali vrlo dobar posao i u matičnoj zemlji. Na pitanje zašto su se odlučili da napuste BiH, većina nije u prvi plan isticala zaradu, već dva argumenta: stalne političke tenzije i neodmerene izjave vodećih političara, što rađa nesigurnost za sutrašnjicu, kao i nedobronamerni uticaj stranaca na brojne bitne odluke za ovu zemlju, koje je još čine protektoratom, a njene parlamente nevažnim.

Svi su se s pravom zapitali i kako je moguće da jedna zemlja uopšte konkuriše za EU, dok u njoj deluje protektorski OHR, koji je postao antipod Dejtonskom mirovnom sporazumu, dok istovremeno i u Ustavnom sudu sede trojica stranaca, koji ne rade po pravdi, već u stilu „kadija te tuži, kadija te sudi”, bez prava nezadovoljnih na ikakvu žalbu nekoj višoj međunarodnoj instituciji, kao u doba bezvlašća diktatura ili srednjovekovlja.

Dakle, dovoljna je bila samo jedna nepravedna odluka samovoljnih visokih predstavnika, kakvi su, na primer, bili Britanac Pedi Ešdaun i Austrijanac Valentin Incko, pa da se još više zamute ionako ustalasane vode u BiH, a bilo ih je na desetine. Ili samo jedna odluka Ustavnog suda, a bilo ih je mnogo, gde je glas jednog od stranaca bio odlučujući da pravda postane nepravda.

Strancima nikad nije zasmetalo ni to što u Ustavnom sudu sedi Seada Paravlić, koja je kao visoka funkcionerka bošnjačke Stranke demokratske akcije zasela u to visoko sudsko telo s veoma skromnim pravničkim iskustvom, nedovoljnim i za kakvog opštinskog delioca pravde. Uostalom, zar je iko mogao i da pomisli kako bi ona mogla da glasa za odluku koja ne bi odgovarala SDA.

Dejtonski mirovni sporazum, koji je propisao i Ustav BiH, skrnavili su tako ne samo visoki predstavnici, već i pojedine sudije Ustavnog suda. A sve te nedopustive „igrarije” Ustavom BiH nekima su i odgovarale, kako onim poniznicima u BiH koji se klanjaju svemu što je strano, tako i u nekim licemernim krugovima na Zapadu, koji su u stalnim tenzijama i pravnoj nesigurnosti u BiH videli i šansu da ovde ostanu što duže, a neki bi, izgleda, želeli i večno.

Zato je postala bitna i imovina u Republici Srpskoj, jer su neki stratezi sa Zapada verovatno već videli dva-tri odredišta nekadašnje JNA idealna i za baze NATO-a, mada BiH još nije članica te alijanse.

Namerno se stvaraju i dodatne tenzije, kako bi se BiH sutra „priteklo u pomoć”, na zadovoljstvo nekih ovdašnjih „poklonika” stranog mešanja. Čak su se nedavno poluoklopna vozila Eufora videla i na ulicama ovdašnjih gradova, pa i ispred jedne škole, valjda iz predostrožnosti.

Jedini visoki predstavnik koji je dosad doslednije vodio brigu o istinskom sprovođenju Dejtonskog sporazuma bio je Španac Karlos Vestendorp, koji je ostao upamćen i po izjavi o Kosmetu, nimalo dragoj u zapadnim krugovima – uporedio je OVK s Frankenštajnom. Po korektnosti i dobronamernim i korisnim potezima za BiH ostao je upamćen i njegov zamenik, Amerikanac Žak-Pol Klajn. Dovoljno je samo pomenuti da je on uveo jednoobrazne automobilske oznake za oba entiteta, omogućivši tako nesmetan protok ljudi i robe, kakav, na primer, preko tzv. zelene linije Kipar očekuje od 1974.

Slobodan Stajić,

publicista, Sarajevo