Ilon Mask, samo takav

Od kada je na aukciji kupio kultni beli „lotus espri”, superautomobil koji se pretvara u mini-podmornicu iz filma „Špijun koji me je voleo”, kako bi ga pretvorio u funkcionalno električno amfibijsko vozilo, znao sam da će Ilon Mask uspeti u životu. Bilo je to pre devet godina. Nije se Mask naročito istrošio, dao je svega 920.000 dolara za podvodni superautomobil Džejmsa Bonda.

U pomenutom filmu, agent 007 zajedno sa ruskom koleginicom, odsek KGB, Anjom Amasovom, pokušava da zaustavi povučenog megalomana Karla Stromberga koji planira da uništi svet i stvori novu civilizaciju pod morem. Jedan od najboljih filmova o Bondu, nema šta, sa sjajnim Rodžerom Murom. Najbogatiji čovek na svetu je tom kupovinom pokazao da će postati meta obrade svih agenata velikih sila. Ili će biti obrnuto. Svi će raditi za njega. Pre će biti da je reč o ovom drugom, jer ovaj neobuzdani vizionar ume s novcem. Na samom početku pandemije virusa korona imao je na računu 24,6 milijardi dolara, da bi krajem avgusta 2020. godine uvećao bogatstvo za pet puta i postao težak 115 milijardi dolara. Koliko ima trenutno?

Dok završim ovaj tekst, a poprilično žurim, možda dostigne i 300 milijardi. Prema poslednjim podacima, dakle, tri sata pre nego što sam otkucao prvo slovo o Ilonu na eksternoj tastaturi, imao je 264 milijarde dolara. Kako sam se kladio da takav tip koji zarađuje milijardu u sekundi mora da ima makar neku zajedničku tačku sa mitom o Bondu, već sam sasvim zadovoljan. Ispadoše mi oči da pročačkam tu vezu, kako bih dokazao da je Ilon kreiran kao filmski, odnosno virtuelni, a ne stvarni lik. Zaista me manje zanimalo to što je osnivač i vlasnik „Tesla automobila”, što pravi nekakve supersonične rakete i planira da kolonizuje Mars, kao prvi privatnik koji prevozi kosmonaute i putnike, ili namerava da ostvari vezu između kompjutera i čipa koji ugrađuje u ljudske mozgove. Hoće da nas pretvori u smartfone, pa to ti je.

Planetarna buka o tome da je najbogatiji čovek na svetu kupio „Tviter” za 44 milijarde dolara, sa ambicijom da pretvori ovu društvenu mrežu, odnosno plavu pticu ili ptičurinu, u platformu gde će promovisati apsolutnu slobodu govora, samo je još jedan prilog tezi da je Mask sa onoga, sajber sveta.

Umberto Eko je u jednom od svojih eseja, ima tome četvrt veka, proročki upozoravao da ne smemo da izgubimo svoju memoriju, objašnjavajući opasnost korišćenja društvenih mreža za sticanje znanja. Pokojni Umberto, jedan od najvećih pisaca i umova koji je uzgred, pisao i cinične kolumne, nije propuštao priliku da kritikuje vulgarnost novih medija koji redukuju kompleksnost istorijskih događaja. Evo primera: kako objasniti virtuelnim alkosima da Ukrajinom protiču krv i gas?

„Danas se ostavlja previše prostora imbecilima, ne tako davno oni su bili ućutkani”, napisao je Eko pre tridesetak godina. Verovatno bi danas bio spaljen na lomači zbog političke nekorektnosti, dok bi mu veliki inkvizitori čitali presudu. Čak je i televiziju smatrao potencijalno štetnom, jer ljudi previše vremena provode izgubljeni u virtuelnoj stvarnosti, u drugom svetu, te je povezao takvu vrstu promašenih života sa alkoholizmom. Lakše je, dakle, opiti se televizijom ili društvenim mrežama, nego vinom, jer vino košta i uvek postoji granica dokle može da se pije. U nekom trenutku vam presedne.

Sa društvenim mrežama nije tako, korisnici ne primećuju da su odavno nacvrcani. Ako sada svaka blenta, recimo, otkuca da mu se javlja nešto važno o Vučiću, pa ga potom retvitne onaj strašni Rus Rogozin, koji čim zucne, NATO aktivira raketni štit, šta se može dalje dogoditi? Ako tovariša Rogozina, na primer, prati američki državni sekretar, pa ta mala plava lepršava ptica, taj tvit, odleprša do Entoni Blinkena i svih američkih ambasada, tada takvo sitno, eksperimentalno pisanije na 140 karaktera, teoretski, može obići najmoćnije ljude sveta. Mada će, najverovatnije, završiti najdalje do izvesnog Bore Konja. Njemu slični su uticajni tviteraši. Osećate li ledeni dah beznađa u tom besmislenom i beskrajnom sajber-kosmosu, gde bi Gogolja proglasili netalentovanim, Hemingveja dosadnim, Prusta preopširnim, a pomenute persone – ima ih sličnih širom sveta – kreatorima javnog mnjenja informatičkog sveta. Takvi nikada nisu popisivali cene na pijaci, kako bi počeli da uče novinarski zanat, kao nekada u praistoriji, pa da se penju dalje na lestvici, što je znatno uticalo da svet postane žrtva hronične banalnosti. Takva pijačna avantura, razume se, nije potrebna da bi pojedinac umeo da pročita koliko koštaju krastavci, već da bi opisao kako se u subotu u podne, po vrelom suncu, probija kroz apstraktni model hipotetičnosti dorćolske pijačne gungule, koji, zapravo, predstavlja Tezejev lavirint Donjeg grada.

Taj lavirint nikome ne dopušta da se izgubi. U zagonetnoj arhitekturi šarenih tezgi nedostaje još Minotaur, skriven u biću logoreičnog nosatog dvometraša, osmog putnika useljenog bespravno u prodavca krompira iz Ivanjice koji podseća na Vojislava Šešelja. Dakle, prvo popis cena na pijaci, pa pravo na analizu ovog ludog i anksioznog sveta. Ali ta granica je nestala. Raspravu, a kamoli izveštavanje o cenama rotkvica, virtuelni Hegeli shvataju kao sprečavanje njihovog prava na političko mišljenje, a potom, i kao gušenje slobode govora. Kako društvene mreže ipak nisu javna glasila, bilo kakva represija prema svakom nosiocu titule viteza od „Tvitera” je vraćanje u vreme verbalnog delikta. To se, međutim, upravo dogodilo na „Tviteru”, gde je Donaldu Trampu isključen nalog dok je bio predsednik SAD. To znači da se bilo kakav sočan trač, masna laž ili bolna istina napisana na društvenim mrežama, tretira kao kafansko ogovaranje, pa je racija ili ukidanje tviteraša, u pravnom smislu, upravo to: ulazak specijalaca u kafanu i bacanje u maricu onih koji uz dvadeci belog i sodu, pljuju što po stolnjaku, što po vlasti, što po dubokoj državi.

Ako je plava ptica kljucnula tadašnjeg predsednika Amerike, šta su mogli da očekuju drugi? To je bio apsurd o kojem je govorio Umberto Eko. Kompanija za virtuelno blebetanje bila je jača od šefa Bele kuće. Ilon Mask namerava da ukine cenzuru i da svako ko ima nalog bude predstavljen imenom i prezimenom, umesto da botuje sa sajber-kota, pod ilegalnim nadimcima i kodnim imenima. Tako se lakše pljuju drugi. I, šta će se promeniti? Botovima će porasti cena. Tražiće mnogo više love da bi hejtovali pod svojim imenom. Mask će, sa druge strane, dobiti veliku političku moć, ali ako je stekne isuviše, predviđam da će mu zatrebati beli „lotus espri”, Bondov superautomobil, kako bi se sakrio u nekom mutnom jezeru gde ga niko neće tražiti.

Ako zaista namerava da kupi i deo „Minakve”, biće to samo takav posao za Srbiju. Samo nam dođi Ilone, lako ćemo te ubediti da uzalud trošiš milijarde kako bi kolonizovao Mars, a na Zemlji uvodiš apsolutnu slobodu govora. Mani se ćorava posla. Parkiraj ti samo svog „teslu” ovde i videćeš mnogo marsovaca. Em se tako predstavljaju, em tvituju!