Ra­ma­zan u Ju­sti­ni­ja­no­voj cr­kvi

Pr­vi put po­sle go­to­vo de­vet de­ce­ni­ja u Cr­kvi Sve­te So­fi­je to­kom me­se­ca Ra­ma­za­na odr­ža­va se te­ra­vih na­maz – noć­na mo­li­tva. To je pri­vu­klo mno­ge mu­sli­ma­ne, ne­ki su zbog to­ga u Is­tan­bul sti­gli iz ino­stran­stva.

Mno­gi Tur­ci su odu­še­vlje­ni od­lu­kom da se to hri­šćan­sko sve­ti­li­šte po­no­vo pre­tvo­ri u, ka­ko se zva­nič­no sa­da ka­že, Aja So­fi­ju ve­li­ku dža­mi­ju. Lo­kal­ni me­di­ji be­le­že iz­ja­ve ver­ni­ka ko­ji su pr­vi put uče­stvo­va­li u noć­nim mo­li­tva­ma u Aja So­fi­ji. „Sre­ćan sam zbog te od­lu­ke. Ne­mam re­či da vam opi­šem šta ovo za me­ne zna­či”, is­ti­če Ibra­him Mal­koč (50). „Sti­gao sam iz Austri­je da kla­njam te­ra­vih na­maz u Aja So­fi­ji. Ovo je ne­za­bo­ra­van do­ži­vljaj”, ka­že Su­lej­man Če­lik. Mno­gi ver­ni­ci su pri­zna­li da ra­ni­je ni­ka­da ni­su kro­či­li u Aja So­fi­ju dok je bi­la mu­zej, iako su ro­đe­ni u Is­tan­bu­lu, sa­mo ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra od hri­šćan­skog sve­ti­li­šta.

Vla­da Tur­ske se ni­je na to­me za­u­sta­vi­la. Pro­šle ne­de­lje je za­vr­še­na ob­no­va me­dre­se (ver­ske ško­le) ko­ja se na­la­zi uz Aja So­fi­ju ko­ja je no­si­la ime Fa­tih po osva­ja­ču Kon­stan­ti­no­po­lja sul­ta­nu Meh­me­du Dru­gom.

„Mi smo za­do­volj­ni što se gra­du vra­ća još je­dan va­žan obje­kat či­ji su tra­go­vi iz­bri­sa­ni na­mer­no. Men­ta­li­tet ko­ji je Aju So­fi­ju odvo­jio od na­šeg stvar­nog iden­ti­te­ta i pre­tvo­rio je u mu­zej, na­ža­lost, ni­je mo­gao da to­le­ri­še ni obli­žnju me­dre­su. Ovo je isto­rij­ska me­dre­sa Fa­ti­hov va­kuf (za­du­žbi­na osva­ja­ča, sul­ta­na Meh­me­da Dru­gog) ko­ja je ver­ni­ci­ma slu­ži­la kao ko­lev­ka na­u­ke i mu­dro­sti. Ti­ho je uklo­nje­na”, iz­ja­vio je pred­sed­nik Ta­jip Er­do­gan ko­ji je pri­su­stvo­vao otva­ra­nju te ver­ske ško­le. On je kri­ti­ko­vao ve­li­kog re­for­ma­to­ra Ata­tur­ka, ma­da se ni­je usu­dio da iz­u­sti nje­go­vo ime: „Men­ta­li­tet ko­ji je že­leo da bu­de ve­ći za­pad­njak od sa­mih za­pad­nja­ka ni­je znao vred­nost na­šeg kul­tur­nog na­sle­đa sta­rog ne­ko­li­ko hi­lja­da go­di­na”.

Isto­ri­ja se ne­mi­lo­srd­no po­i­gra­la sa hri­šćan­skim sve­ti­li­štem ko­je je iz­gra­dio im­pe­ra­tor Ju­sti­ni­jan 537. go­di­ne. To je ta­da, ali i sa­da bi­lo ne­vi­đe­no ču­do ar­hi­tek­tu­re ko­je je na te­me­lji­ma pre­ži­ve­lo na­je­zde osva­ja­ča, ra­zor­ne ze­mljo­tre­se, pro­tok vre­me­na. Nje­na sud­bi­na je bol­na do su­za: de­vet ve­ko­va je bi­la ono što je­ste – cr­kva, 480 go­di­na je bi­la ono što ni­je – dža­mi­ja,  a 90  go­di­na mu­zej, ni cr­kva ni dža­mi­ja. Ka­da je sul­tan Meh­med Dru­gi Fa­tih (osva­jač) po­sle vi­še­me­seč­ne op­sa­de za­u­zeo Kon­stan­ti­nolj 29. ma­ja 1453. go­di­ne od­mah je na­lo­žio da se pre­tvo­ri u dža­mi­ju ka­ko bi do­ka­zao do­mi­na­ci­ju mu­sli­ma­na nad hri­šća­ni­ma. Na br­zi­nu je do­gra­đen mi­na­ret, po­sta­vljen mi­hrab ko­ji  od­re­đu­je pra­vac ka sve­ti­li­štu u Me­ki. Ne­ke fre­ske su pre­mal­te­ri­sa­ne ka­ko Meh­me­da osva­ja­ča hri­šćan­ski sve­ci ne bi pro­go­ni­li dok kla­nja Ala­hu. I ta­ko sko­ro pet ve­ko­va. Ka­da  je do­šao na vlast, ve­li­ki re­for­ma­tor Mu­sta­fa Ke­mal Ata­turk je de­li­mič­no is­pra­vio taj isto­rij­ski greh. On je  1934. go­di­ne pre­tvo­rio Aja So­fi­ju u mu­zej – ni cr­kva ni dža­mi­ja – što mu mno­gi ra­di­kal­ni mu­sli­ma­ni ni­kad ni­su opro­sti­li.

Po­što  je učvr­stio po­zi­ci­je u ze­mlji, pred­sed­nik Ta­jip Er­do­gan, od­lu­čio je da is­pra­vi tu „gre­šku”. Na nje­go­vu ini­ci­ja­ti­vu naj­vi­ši sud je cr­kvu po­no­vo pre­tvo­rio u dža­mi­ju, po­što je to bi­la, ka­ko je obra­zlo­že­no, za­du­žbi­na sul­ta­na Meh­me­da Dru­gog. Pre­ću­ta­no je da se ka­že da ju je on oteo od hri­šća­na. Pr­va mo­li­tva u Aja So­fi­ji kao dža­mi­ji po­no­vo je odr­ža­na 24. ju­la 2020. go­di­ne i njoj je pri­su­stvo­vao i Er­do­gan kao i dru­gi zva­nič­ni­ci.

Ala­hu ak­bar (bog je ve­li­ki), ovo smo če­ka­li 88 go­di­na, bi­la su pr­va re­a­go­va­nja gra­đa­na. „Dok smo bi­li mla­di to je bio naš san. Na na­še ve­li­ko za­do­volj­stvo to je sa­da stvar­nost”, iz­ja­vio je tim po­vo­dom Er­do­gan, pre pr­ve mo­li­tve u Aja So­fi­ji.

„Ovo je dan za ža­lje­nje za sve hri­šća­ne”,  iz­no­va ka­žu u  Grč­koj pra­vo­slav­noj cr­kvi.

U Tur­skoj se Ra­ma­zan sa­da, pr­vi put po­sle dve go­di­ne, pro­sla­vlja bez ogra­ni­če­nja ko­ja su bi­la na sna­zi zbog epi­de­mi­je vi­ru­sa ko­ro­na. Ra­ma­zan je je­dan od pet stu­bo­va isla­ma, naj­va­žni­ji i naj­sve­ti­ji me­sec islam­ske ve­re. Tur­ci se pre­ko da­na od su­fu­ra (ju­tar­nji obrok ) do if­ta­ra (ruč­ka po­sle za­la­ska sun­ca) uz­dr­ža­va­ju od uzi­ma­nja hra­ne, pi­ća i lo­ših mi­sli, emo­tiv­nih za­do­volj­sta­va. Od to­ga su iz­u­ze­ti sa­mo bo­le­sni­ci i že­ne ko­je su u dru­gom sta­nju. Pre­ma ve­ro­va­nju, to je me­sec u ko­jem su ob­ja­vlje­ni pr­vi aje­ti, sti­ho­vi iz Ku­ra­na, pre vi­še od 1.400 go­di­na. Dnev­ni post se pre­ki­da po­sle za­la­ska sun­ca ka­da se or­ga­ni­zu­je if­tar, dnev­ni obrok na ko­ji se po­zi­va­ju pri­ja­te­lji. Oni ko­ji su u mo­guć­no­sti pri­re­đu­ju ru­čak i za si­ro­ti­nju. Na­kon ra­ma­zan­skog po­sta je tro­dnev­ni pra­znik Baj­ram (Eid al fi­tr) ko­ji ove go­di­ne po­či­nje 2. ma­ja.