Publika voli operu, ali dobru

Neuobičajena sam bila možda po tome što sam smatrala da je moje pevanje zanat, da treba da radim na njemu, usavršavam ga da bude najbolje moguće. Ali to nije bila moja jedina preokupacija, bavila sam se sportom, igrala sam šah i bila prvakinja Beograda u stonom tenisu. Na Filološkom fakultetu studirala sam jezike i imala širok krug delovanja. Nije moglo biti drugačije, jer to sam ja, kaže Breda Kalef, slavni mecosopran i aktivna učesnica Zlatnog doba Beogradske opere od šezdesetih godina prošlog veka pa nadalje.

Ova izjava objašnjava naziv izložbe posvećene njoj „Neuobičajena primadona” autora Dragana Stevovića, koja se u Muzeju Narodnog pozorišta održava do kraja juna. Muzičku akademiju je Breda Kalef završila u Beogradu u klasi profesorke Zlate Đunđenac Gavela, a usavršavala se u Italiji.  Debitovala je u operi „Karmen” 1960.  u Narodnom pozorištu, u kom je nastupala do 1991.  U sezoni 1963/64. angažovana je u operama u Tel Avivu i Haifi (Izrael) gde je imala više od 90 nastupa. Pamti gostovanja u velikim svetskim gradovima i saradnju sa pevačima Frankom Korelijem, Plasidom Domingom, Umbertom Borsom, Luiđijem Otolinijem...Teško je nabrojati sve opere u kojima je ostvarila zapažene uloge i za njih dobila značajna priznanja.

Kako sada gledate na svoju uspešnu karijeru, šta je u njoj bilo najteže?

Nije bilo lako istrajati na sceni, iako je spolja možda delovalo tako. Opersko pevanje je najteža profesija. Mi pevači moramo da stvorimo i izgradimo svoj instrument-glas, a potrebna je uz to glumačka veština i još mnogo toga. Ako bih se vratila kroz vreme na svoje početke, sve bih ponovila. Ništa nije lako, posle svake predstave „Karmen” gubila sam po četiri kilograma, jer je to ogroman napor. Pevači moraju sve da otpevaju kao što je kompozitor napisao, i možete celu predstavu da prođete savršeno, ali ako onaj najviši ton nije perfektan sve propada. A publika na trećoj galeriji je najstroža i sve primećuje.

Od pedesetak uloga koje ste ostvarili da li biste naveli one posebne?

Najpoznatija sam bila po Karmen, jer sam je pevala sa najslavnijim tenorima i bila im ravnopravna partnerka, a tu vas publika prihvati ili ne. Sa operom „Trubadur” sam često gostovala, a skoro sva ostvarenja naših kompozitore sam volela. Jednom prilikom sam u Rusiji nastupala sa „Knezom Igorom”, kao Končakovna, što je bilo veoma hrabro i prošla sam odlično. „Pikovu damu” i „Evgenija Onjegina” Čajkovskog smo pevali na gostovanjima na Zapadu u zlatno doba Beogradske opere. Moram da spomenem, iako su svi zaboravili, Radeta Kušića, nekadašnjeg direktora „Jugoeksporta”, koji je mnogo voleo muziku. Za operu su potrebne mecene, a zahvaljujući njemu bilo je moguće da najveći svetski pevači gostuju na našoj sceni. Maestro Oskar Danon je bio toliko inteligentan da je svetu ponudio naše izvođenje ruskih opera u vreme kad SSSR nije izlazio u svet. Gde je ruska opera – tu je i drama koja je zahtevala velike basove, baritone, mecosoprane, soprane, a mi smo ih imali. Bili smo peta opera u svetu zahvljaujući dirigentu Oskaru Danonu.

Pored školovanja na našoj akademiji usavršavali ste se u Italiji. Koliko vas je to novo iskustvo promenilo?

Stipendiju od italijanske vlade dobila sam tri godine zaredom, po tri letnja meseca usavršavala sam se kod prof. Marije Karbone. Dirigent Renato Fazano je dolazio da nas čuje, puno koncerata sam održala u tom periodu. Izraelska opera je u to vreme postavljala „Onjegina” i poslala je svog impresarija u Evropu da traži Olgu. Kad me on čuo u Veneciji, brzo je napisao poruku Operi u Tel Avivu: „Pronašao sam Olgu, i po glasu i po stasu.” Ponudio mi je angažman u Izraelu, gde je već bio i Plasido Domingo, a tražili su od nas oboje da pevamo na ivritu, modernom jeziku Izraela. Tako sam Olgu u „Onjeginu” pevala na ivritu, srpskom i na ruskom, a potom i u „Madam Baterflaj”, „Kavaleriji Rustikani” i „Karmen”. Takav tempo izdržala sam šest meseci. Onda sam molila direkciju Narodnog pozorišta da ipak ne idem u inostranstvo. Svakog dana sam u Izraelu spominjala Simonidu, moju kćerkicu koja je ostala u Beogradu i nedostajala mi je. Na kraju sam se vratila kući svojoj porodici, a Plasido je otišao u Meksiko. Kada je 1972. doputovao kod nas da sa Milkom Stojanović peva u „Toski”, pošla sam na aerodrom da ga sačekam i prvo što me pitao, kad me ugledao bilo je : „Kako je Simonida?”

Kažu da ste sa Domingom u Izraelu pevali oko 40 puta, on vas je kasnije pomenuo u svojoj autobiografiji... Kako ga se sećate?

Domingo je imao najveći glas i stvorio je svetsku karijeru. Više od 40 puta pevali smo zajedno u „Karmen” i „Onjeginu”. Pri tom je fantastično svirao klavir, vežbali smo zajedno, naučio me da sviram kastanjete. Sjajan partner. U svojim memoarima piše da imam divan glas i da sam dobra glumica. Posle toga je između dve predstave u „Skali” došao 1972. da peva sa mnom u operi „Karmen” u Beogradu i preporučio me je tada svom impresariju. Zahvaljujući njemu nastupala sam u „Balu pod maskama” u Americi, sa zvučnim imenima kakva je bila Renata Skoto, italijanski sopran.

Da li ste žalili kad je došlo vreme za odlazak sa scene? Opera „Don Kihot” koju ste snimili za „Filips” ostala je dugo jedini snimak ovog dela na svetu. Da li nekada slušate svoje snimke?

Spremala sam se za odlazak sa scene i pre zvanične odluke. Kada sam javno saopštila tu nameru, maestro Danon je insistirao da se vratim da radim, ali je moja rešenost bila definitivna. Odradila sam sve pošteno i verujte i danas kad me sretnu prijatelji tvrde da sam rano otišla u penziju. Ne znam da li je još neko snimio „Don Kihota” u međuvremenu, ali sam saznala da je „Filips” prodao moju ploču Americi i Japanu, bez mog znanja i nadoknade.

Kakve stvari vas danas čine srećnom?

I u ovim poznim godinama redovno idem u Narodno pozorište, koje je moj drugi dom. Opera mi je dala radost, tugu, plač, smeh i ne mogu da je zapostavim. Nedavno sam u „Toski” slušala odličnu Jasminu Trumbetaš, soprana, Nikolu Mijailovića, baritona, koji ima sjajan personaliti, i Zorana Todorovića, tenora. Pomislila sam da se zlatno doba naše opere ponovo vratilo. Nikola Mijailović je sada direktor Beogradske opere i svaka mu čast, jer je doveo sjajne pevače iz sveta, poput Željka Lučića, baritona, i Milijane Nikolić, mecosoprana. Ko kaže da publika ne voli operu?! Voli, ali onu dobru. Zadovoljna sam i što sam osnovala svoju fondaciju „Breda Kalef”, koja dodeljuje priznanja za najbolju mecosopransku ulogu u prethodnoj sezoni NP. Nagrada je ustanovljena 2016. godine, a dosadašnje dobitnice su Jelena Vlahović, Višnja Popov, Nataša Jović Trivić i Aleksandra Angelov. Moja kćerka Simonida, nekada novinarka „Politike”, a sada savetnik kanadske vlade, podarila mi je divne unuke. Mogu reći da sam srećna i zadovoljna žena.