Veliki romani su uvek aktuelni

Samo što se premijerno predstavila u liku Julije Kavran, devojačko Libuda, u drami „Godine vrana”, glumica Kalina Kovačević vratila se u probnu salu matičnog Narodnog pozorišta u Beogradu. Reditelj Boris Liješević poverio joj je lik lepe Elene Kuragine u zahtevnom Tolstojevom delu „Rati i mir”, u dramatizaciji Fedora Šilija. Janja Valjarević radi scenografiju, Bojana Nikitović je kostimograf, Stefan Ćirić kompozitor.

Premijera predstave „Rati i mir” je 30. maja na Velikoj sceni nacionalnog teatra, a u velikoj glumačkoj podeli su Miodrag Krivokapić (Knez Nikola Bolkonski), Hadži Nenad Maričić (Pjer Bezuhov), Danilo Lončarević (Knez Andrej Bolkonski), Teodora Dragićević (Nataša Rostova), Zlatija Ivanović (Kneginja Marija Bolkonska)…

„Dva najmoćnija ratnika su strpljenje i vreme”, govorio je Tolstoj. Koja zajednička nit spaja, odnosno razdvaja Juliju Kavran i Elenu Kuraginu?

Bez obzira na to što je između njih dve čitav jedan vek, to su bila sporija vremena i društvena pozicija žene se sporo menjala, tako da možemo govoriti o socijalnim podudarnostima. Obe su uspele da se suprotstave patrijarhalnom modelu svog vremena, obe su žrtve ratnih okolnosti i nesrećne u ljubavi, svaka na svoj način. Jedna zato što svoju životnu ljubav gubi, druga zato što ne može da je pronađe. Julija i Elena su žene istih godina, obrazovane, lepe, posebne...

„Rat i mir”, književno remek-delo donosi sliku ruskog društva u doba Napoleona u kojem Lav Nikolajevič Tolstoj ispisuje sudbine svojih junaka. Šta biste, iščitavajući ovo delo danas, zapisali u svojim beleškama?

Svaka velika literatura je uvek aktuelna. Inače ne bismo sebe i svoje probleme učitavali u delima Eshila i Sofokla, Šekspira, Dikensa ili Zole. I svaka literatura kao i kvalitetna moderna vizuelna umetnost, prvenstveno mislim na film, osuđena je na večito trajanje. Nepotrebno je trošiti reči o „Ratu i miru”, visinama koje doseže i dubinama do koje ponire. Taj roman uz „Don Kihota”, „Čarobni breg” i „Karamazove” smatram vrhom ljudske darovitosti i vaznesenja.

„Pomalo šušti svojom belom plesnom odorom, obrubljenom bršljanom i mahovinom, i blista belinom ramena, sjajem kose i dijamantima…” Upravo ovako je Tolstoj „ispisivao” vašu Elenu Kuraginu? Ima li danas takvih žena u našem okruženju?

Da nema bilo bi iluzorno postavljati „Rat i mir” na scenu. Naravno da postoje takve žene. Mnogo je ređe od takvih žena sresti takav briljantan Tolstojev opis koji ste smestili u ovo pitanje. Ona oličava beskrupuloznu sebičnost, odsustvo bilo kakve empatije, jedan fascinantan egoizam i sav taj smrtonosni otrov spakovan je u fantastično, neodoljivo pakovanje.

Drama „Godine vrana” je autentična pripovest o Beogradu, priča o patnjama žena i dece, vojnika koji se vraćaju u opustošeni grad. Koju zapitanost je vama ovo delo donelo?

Sva velika literatura, a „Godine vrana” smatram zaista velikim romanom, ne nudi odgovore nego postavlja pitanja. Na čitaocu je da pitanje prepozna i da potraži odgovor. Roman je, kao i pozorišna predstava ponudio nov pogled na Prvi svetski rat, ne poput onih na koje smo navikli iz vizure rova, ili preko cevi puške ili haubice. Ponudio je vizuru gladnog, promrzlog grada, sa udovicama i budućim udovicama, koje su odustale gotovo od svega, osim od snova. O povratku njihovih muškaraca i snova o slobodi.

Koliko je delikatno bilo pronaći scenski put Julije Kavran do publike? Kakva se drama i zašto zbiva u njoj?

Nije glumačka veština smeštena u put prema publici, nego je smeštena u prostor usamljenosti. Svest o publici ne bi smela da postoji, bar ne na način na koji ja doživljavam glumu, sve dok se ne prolome slapovi aplauza na kraju. Tad vidite da je publika bila tu i da je to što ste radili imalo smisla. Što se tiče same Julije Kavran, njeno unutrašnje previranje i njen put ka ljubavi o kojoj je oduvek maštala je popločan užasnim žrtvama. Odricanjem od vere, od jezika, porodice, sa izgrađenom svešću da se ulaskom u novu ljubav sve to gubi zauvek, a kompletan kosmos smešta samo u jednog čoveka.

Položaj žena u društvu je večna tema. Kako vi razmišljate o ženi danas?

U siromašnom društvu ne može se očekivati da žena ima adekvatnu poziciju. U zajednici u kojoj se odnos žene definiše u rijaliti programima, nasiljem i ponižavanjem, u kojoj je fenomen lepote demokratizovan do te mere da je svako lep onoliko koliko silikona može da ugradi u sebe. U društvu u kome jedan pun autobus ubijenih, zapaljenih i preklanih žena od strane njihovih partnera svake godine ode u večnost, ostavljajući iza sebe krvavi trag, ne možete govoriti o statusu žene, a efemernosti u kojima pronalazite ženske rodove za pojedina zanimanja za mene nisu dovoljna satisfakcija.

Očekuju vas i novi filmski iskoraci? O čemu je reč?

Dosta toga je preda mnom. Snimanje filma „Bauk” reditelja Gorana Radovanovića je već dosta poodmaklo i njegovoj posebnosti i neobičnosti se unapred radujem. U maju počinjem sa snimanjem druge sezone serije „Beležnica” u režiji Miroslava Lekića. I to je uloga koju ću raditi sa posebnim zadovoljstvom, jer je posebna i po svemu drugačija od svega što sam do sad radila. A „Vreme smrti” čije snimanje isto tamo uskoro počinje je povratak u staru ekipu. To je kao povratak u porodicu i u zavičaj. Radujem se ponovnom radu i sa rediteljem Ivanom Živkovićem, kao i sa Goranom Šušljikom.

 Dve godine unazad živimo novo, neplanirano vreme. Da li je ono promenilo nešto u vašem stavu, navikama...?

Naravno! Ne znam da li je iko osim nekih dalekih monaha na Tibetu uspeo da pregrmi, a da se ne promeni. Suština je ne podleći provokaciji jednog vremena, pružiti otpor i izbeći poraz. A čak i u slučaju poraza, njegova gorčina će biti manja ako je otpor tom vremenu bio maksimalan i potpun.