Bugarska u Bitolju minirala „most prijateljstva"

Specijalno za „Politiku”

Skoplje – Život u Makedoniji je život u nacionalnoj katastrofi, s povećanom inflacijom, novim enormnim zaduživanjima, povećanom stopom korupcije i kriminala. Vlada je pokazala odsustvo bilo kakve strategije i nepostojanje plana za poboljšanje života građana ili postavljanje novih ciljeva koji bi nas pokrenuli napred. Zato sam predložio plan premijeru Dimitru Kovačevskom, ponudivši četiri tima VMRO–DPMNE za jake reforme u obrazovanju, ekonomiji, zdravstvu i pregovorima sa Bugarskom. Čekam odgovor vlade. Javno i otvoreno sam predložio premijeru Makedonije zajednički javni susret gde ću dostaviti strateški plan za izlazak iz krize u kojoj živi narod i koji će prirodno dovesti do prevremenih parlamentarnih izbora. Nemam nameru da opisujem lošu sudbinu i stanje u koje je ova vlada dovela državu, već da zemlju otrgnem od nacionalne katastrofe i da pomognem u izlasku iz tog stanja, kaže u intervjuu za „Politiku” Hristijan Mickoski, predsednik VMRO–DPMNE, vodeće opozicione partije u Republici Severnoj Makedoniji (RSM).

Tokom razgovora insistira na nazivu Makedonija (bez Severna).

U Evropi dugi niz godina postoje dva snažna procesa – s jedne strane, ponovno rađanje lokalnih nacionalizama, s druge strane, kao posledicu globalizacije, opažamo gubitak hrišćanskog, kulturnog, pa i ličnog identiteta. Kako očuvati svoj nacionalni identitet, a pritom ne pasti u nacionalizam, što dovodi do podele i gubitka univerzalnih vrednosti?

Čini se da je i sama Evropska unija sve više opterećena unutrašnjim problemima i neefikasno odgovara dinamičnoj realnosti. Nesuglasice i borba interesa njenih članica oslikavaju se i u odnosu prema aspirantnim državama, među kojima je i Makedonija. Bez obzira na to, takva borba evropskih nacionalizama nije dominantna, ali se čini da EU na trenutke gubi snagu Šumanove ideje za evropsko ujedinjenje, što potvrđuje i primer Makedonije. Sa tačke desničara, tražim da se poštuju naše osobenosti i naš identitet, da se kao takvi – i nikako drugačije – borimo za uzlazak u uniju. Čini se da je glavni rezultat evropske neujedinjenosti neodlučnost unije u ispunjavanju agende za proširenje. Ne sme to proširenje da postane beskrajna trka „tehnikom štapa i šargarepe”, koji su uvek dalje od nas. Poštovanje nacionalnih karakteristika predstavlja upravo onu vrednost u koju biram da verujemo. Tražimo poštovanje jer to i dajemo.

Naočigled i vlasti i opozicije reinkarniran je fašizam u RSM otvaranjem Bugarskog kulturnog centra „Vančo Mihajlov” u Bitolju, pod vođstvom premijera Kirila Petkova i članova sadašnje i bivše bugarske vlade. Država koja je napala makedonski identitet i jezik ovaj kulturni centar predstavila je kao „most prijateljstva”. Kakav je vaš stav prema ovom postupku?

Smatram da nijedna suverena država ne treba da se meša u poslove druge suverene države. Otvaranje kulturnog centra koji nosi naziv ličnosti koja je kontroverzna, umesto da predstavlja izgradnju mostova prijateljstva između dve susedne države, upravo je miniranje takvog dobrosusedstva. Posle takvog događaja ne može doći do većeg zbližavanja dveju država. Jasno je da je takav čin bio provokacija, koja ne priliči državi koja ima iskrene namere. Mi govorimo o evropskim vrednostima, dok neki pričaju o fašizmu. Smatram da treba da postoji jedan otvoren i iskren odnos, da se kažu stvari koje ne povređuju i ne urušavaju naše dostojanstvo. Ujedno smatram da je premijer Makedonije Kovačevski pogrešno odabrao da bude nemi statista u ovom pozorištu bildovanja domaćeg rejtinga Petkova.

I nakon završetka pozorišta, ne smatram da su obe države bliže korektnom rešenju spora koji treba da skloni prepreku za evropske integracije. To što je makedonski premijer odlučio da reaguje blago i kilavo uključuje crveni alarm jer otvara pitanje šta je spreman u budućnosti da prihvati na štetu makedonskih interesa, što mene, svakako, najviše zabrinjava.

Kako vidite ulogu „Otvorenog Balkana”, gde vidite pravi put za razvoj RSM?

Svaka inicijativa u smeru povećane saradnje – pre svega ekonomske, pa i političke, uključujući i inicijativu „Otvoreni Balkan” – nije naodmet i može pozitivno da utiče na razvoj zemalja. Kao takva, ne treba da se odbaci, ali ne treba ni da se dozvoli da ona bude alternativa konačnom cilju – evropskom integrisanju Makedonije. Kada govorimo o „Otvorenom Balkanu”, nedostaje ozbiljnije definisanje toga šta će njime dobiti Makedonija. Shvatam i prepoznajem interes prijateljske Srbije, pa i Albanije, u ovom procesu, ali nedostaje preciznije definisanje koristi RSM od strateškog i regionalnog interesa i koje su pozicije vlade, a ne samo goli marketing. Ujedno, put razvoja jesu jaka reforma, stvaranje jakih institucija i otvorena i jaka ekonomija.

Nakon hladnog rata i dalje smo daleko od postizanja novog pozitivnog i održivog međunarodnog poretka, o čemu svedoči i ukrajinska kriza. Zbog čega je oružje i dalje nadmoćno nad dijalogom?

Nema pravog pobednika u jednom ratu totalnog uništenja, bez obzira na nečiju vojnu nadmoć. Mnoge majke plaču nad svojim čedima koja su dala živote. Zato smatram da je potrebno da velike sile ulože najveći napor za stopiranje vojne agresije jer ona nosi uništenje i mnoge nesreće. Takav rat donosi i jake posledice za manje države, kao što su naše. Svaki rat podrazumeva vraćanje nekoliko dekada unazad u razvoju i gradnji međusobnog poverenja. Generacije mladih rastu u međusobnoj mržnji i gnevu. Uostalom, Balkan može izvući mnoge zaključke iz dešavanja koja su njegovi stanovnici osetili na svojoj koži.