Persona non grata

Zauzeti stav, nije isto što i izneti mišljenje. Stav zauzimaju džudisti, karatisti, bokseri naspram svojih suparnika.Taj stav može biti ratnički, odbrambeni... A misleći čovek iznosi mišljenje u razgovoru sa sagovornikom, i kolik god ono bilo različito, ono nikada ne sme da bude razlog za ponižavanje, vređanje, svađu, a još manje za podle udarce, baš onakve kakvi su u boksu strogo zabranjeni - ispod pojasa. Ispod pojasa nečijeg dostojanstva....

Ima li fer-pleja na današnjim televizijama? I da li baš zbog odsustva kulture razgovora, nema ni demokratije? Da li se o čoveku sudi samo zato što je iskren u svom mišljenju, makar ono bilo drugačije od onog u čiji je dom svratio, ili, pak, treba da se prikloni mišljenu domaćina? Ili je ipak fer da prevagne tas na kojem su sva ona dobra dela koje je uradio za čovečanstvo, a da to nismo ni primetili. Jer, ko haje za umetničke domete i poruke koje umetnost šalje? Naravno, kada je kultura odavno proterana sa naših televizija. Niko ne priča o delima, sve se svodi na „rekla-kazala“...

Glumac svojim govornim aparatom, iznoseći misli velikih književnika, šalje znatno jaču poruku od bilo kog TV progarama, i čini ovo društvo boljim, i to nikako ne mogu da pokvare njegovi politički stavovi. A kada još u svoj umetnički proces uključi i osobe s mentalnim nedostacima, da li je onda  bilo šta drugo važnije? Dela govore... reči prolaze... Sa njima se možemo složiti ili ne. Ali, one ne umanjuju gumački dar i misiju!

Zar jedan takav misleći umetnik baš mora biti razapet na krst? A voditeljka koja ga je stavila na taj isti krst, čini se, i nije imala bogzna kakve jake argumente za to, čime je više pokazala svoju nemoć. Eh da je to uradila sa onima koji su s one strane zakona, da li bi i sa njima bila tako „hrabra“?

Ako je jedini cilj dijaloga - uvrediti, poniziti, omalovažiti, čemu onda demokratija zbog koje se toliko udaramo u prsa. Koliko to košta - to je pravo pitanje? I da li je jedno ovakvo pitanje dotičnu televiziju i voditeljku stavilo u istu ravan sa onim televizijama koje kritikujemo i zbog kojih se stidimo.

Koliko košta uopšte nečiji dar i da li se sve mora naplatiti i izraziti u parama? Da li je moguće da smo došli do toga da nam novac diktira pogled na svet? Da li je neko pomislio u iskreno verovanje u ideologiju koju sledimo...  Iznošenje stava – verujem da ima cenu! Samo što se ona ne meri u novčanicama. Cena je znatno veća!

Skromnost je umeće velikih. Ima ih još uvek, sva sreća. Oni umeju da relativizuju ovakve razgovore, da ne upadaju u zamke, da ne reaguju ostrašćeno i da priznaju kad misle i da su pogrešili, ali i da nam inteligentnopokažu koliko su veliki, a oni, preko puta njih, mali.

Dokle god se na našim televizija ne bude poštovo dijalog neistomišljenika, nikada nećemo napredovati kao društvo.  Dokle god se budemo delili na ovakve i onakve, na dobrodošle goste i persone non grate, ne možemo očekivati prosperitet zemlje. Zbog nepoštovanja tuđeg mišljenja, batrgaćemo se još dugo u blatu.