Najtužniji Dan pobede

Od završetka Drugog svetskog rata naovamo nije bilo tužnijeg Dana pobede. Rusi i Ukrajinci danas su u krvavom sukobu, a ta dva naroda su, upravo ovim redosledom, položila najviše života u borbi protiv fašizma. Time je sjaj tog zvezdanog trenutka zajedničke istorije verovatno zauvek potamneo. Baš kao što je i zadugo srozan ugled ruske vojske, koja je pre 77 godina spasla svet od velikog zla, kaže za „Politiku” prof. dr Predrag Marković, direktor Instituta za savremenu istoriju.

Pošto je uobičajeno da se povodom značajnih istorijskih datuma povlače paralele sa sadašnjošću, kakve poruke i pouke očekujete ovog 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope?

Pretpostavljam da će Rusi reći kako opet vode borbu protiv nacizma, a Zapad će nastaviti s tendencioznim izjednačavanjem ruske vojske s nacističkom. Da je Zapad zlonameran prema Rusiji, odavno je jasno, ali je i činjenica da vlast u Moskvi svojim mrziteljima nije mogla da učini veću „uslugu” od intervencije u Ukrajini. Vladimir Putin, čovek koji je obnovio Rusiju, svojoj zemlji zadao je teži udarac nego što je to za svog predsedničkog mandata učinio Boris Jeljcin. Ugled Rusije danas je na nižim granama nego u doba Staljina.

Kada smo kod istorijskih paralela, može li se rat u Ukrajini porediti s oružanim sukobima na tlu Jugoslavije devedesetih godina

Zastrašujuće je koliko Rusija nije proučila to naše tragično iskustvo. I oni su krenuli s ambicioznim planom da sruše nacistički režim u Kijevu, kao što se i u Beogradu mislilo da je Tuđmanova vlast neka vrsta fašističkog režima koji će pasti čim se zvecne oružjem, a da će se Hrvatska potom zdušno vratiti u zagrljaj Jugoslavije. Sličnost je i u vojnoj strategiji – i JNA i ruska vojska su, pod parolom oslobađanja nekih pograničnih gradova, zapravo te gradove razorili. Ovde Vukovar, a u Ukrajini Mariupolj. Treće, kao što smo mi na ratišta u Hrvatskoj i Bosni puštali razne paravojne i dobrovoljačke jedinice, što se uglavnom pretvaralo u pljačkaške pohode, tako su i Rusi u Ukrajinu poveli Čečene i plaćenike iz privatne vojne kompanije „Vagner”. Sve ovo rapidnom brzinom troši moralni prestiž koji je ruska vojska imala kao baštinik herojske Crvene armije. To se dogodilo i Srbima tokom ratova devedesetih.

Smatrate, dakle, da je i srpski narod olako proćerdao moralni kapital koji je stekao antifašističkom borbom u Drugom svetskom ratu?

Jugoslovenski partizanski antifašizam bio je izuzetno poznat i cenjen u svetu. Međutim, mi tom nasleđu nismo pristupili na pravi način iako su od 800.000 boraca, koliko ih je u proleće 1945. imala narodnooslobodilačka vojska, tri četvrtine bili Srbi. A dogodilo se to da sada Bošnjaci, kojih je bilo trojica u partizanima na početku rata, svoju državnost temelje na srpskom antifašističkom ustanku u BiH. Kao što su i Slovenci preuzeli antifašističko nasleđe države koju su devedesetih prvi krenuli da ruše. Mi moramo da jasno i glasno postavimo pitanje, koje današnji antikomunisti previđaju ili svesno prećutkuju – hoćemo li da kao narod budemo na strani pobednika u Drugom svetskom ratu? Naravno, antifašizam u Srbiji i Jugoslaviji bio je širi od pokreta otpora koji su predvodili komunisti i Josip Broz Tito. Zato i treba da ga „očistimo” od boljševičke ideologije, da bi se jasno sagledala njegova opštenarodna komponenta.

Da li u taj širi korpus antifašističkih snaga svrstavate i Ravnogorski pokret, na čijem je čelu bio general Draža Mihailović?

Ravnogorci su sigurno bili pokret otpora, to znamo i iz nemačkih dokumenata toga doba. I kada je okupator sprovodio odmazde, proporcionalno su streljani komunisti i pripadnici DM pokreta, kako su tada nazivani po inicijalima svog vođe. Međutim, četnički pokret je bio tek labava koalicija seoskih milicija. Draža Mihailović nije imao kontrolu nad komandantima na terenu, pa je tako Uroš Drenović u Bosni otvoreno kolaborirao s ustašama, a vojvoda Momčilo Đujić sarađivao je s italijanskim okupatorima u borbi protiv partizana. Baš kao što su i četnici vojvode Pavla Đurišića u Crnoj Gori od Italijana primali platu za služenje u takozvanoj antikomunističkoj miliciji. Ipak, nekoliko epizoda iz istorije Ravnogorskog pokreta zaslužuje mesto u jugoslovenskom antifašističkom mozaiku. Operacija spasavanja savezničkih pilota „Halijard” svakako je jedna od takvih. Izgradnja aerodroma u Pranjanima, usred okupirane Srbije, bila je neverovatan podvig, a preko tog vazdušnog mosta spaseno je više od 500 savezničkih vazduhoplovaca, čije su avione Nemci oborili iznad naše zemlje. Bila je to jedna od najuspešnijih spasilačkih misija iza neprijateljskih linija u istoriji ratova.

Utisak je da se u novijoj istoriografiji precenjuje antifašistički doprinos Ravnogorskog pokreta, a uporedo s tim se minimizira značaj partizanske borbe?

Da, nipodaštavamo deo istorije kojim može da se pohvali malo naroda u svetu. Partizanske jedinice su oslobađale gradove, stvarale slobodne teritorije poput Užičke republike, na kojoj je živelo milion stanovnika. S druge strane, imate francuski pokret otpora koji nije oslobodio nijedno selo. A onoliko je veličan u nacionalnoj istoriji, uprkos zaista minimalnom doprinosu slamanju nacizma. Oni su, kao i ravnogorci, imali taktiku čekanja da dođu saveznici, pa da se onda aktiviraju. Tokom okupacije njihov otpor je bio nalik onom u čuvenoj britanskoj humorističkoj seriji „Alo, alo”, čiji je glavni junak simpatični kafedžija Rene.

Čini se da i u Evropi postoji tendencija prevrednovanja doprinosa slomu fašizma, tako što se umanjuje uloga Sovjetskog Saveza i Crvene armije u zajedničkoj pobedi?

Tako je, prenebregava se činjenica da je tokom čitave operacije savezničkog iskrcavanja u Normandiji bilo manje žrtava nego u jednom danu bitke za Staljingrad. A sam dan desanta bio je po broju poginulih jednak prosečnom danu bitke za Berlin ili Budimpeštu. Od juna do avgusta 1944, u isto vreme kada i Bitka za Normandiju, na teritoriji Belorusije odvijala se operacija „Bagration”. Sovjetske snage tada su nanele jedan od najtežih poraza Vermahtu, procenjuje se da je nemačka armija imala više od pola miliona poginulih i ranjenih. A za operaciju „Bagration” u Evropi malo ko zna iako je po žrtvama i obimu bila mnogostruko veća od Bitke za Normandiju. Međutim, ne potiskuju se u zaborav samo heroizam Crvene armije, pod tepih se gura i surovost s kojom su zapadni saveznici ratovali na tlu Evrope. U pripremama za iskrcavanje u Normandiji bombardovanjem su pobili oko 50.000 francuskih civila. Ne samo da nisu trepnuli nego nisu dozvolili ni evakuaciju. U Avru je, srazmerno broju stanovnika, bilo četiri puta više poginulih nego prilikom savezničkog bombardovanja Beograda 1944. I to je učinjeno zarad ostvarenja nekog sitnog taktičkog vojnog cilja. Da ne govorimo o razaranju Nemačke tokom završnih savezničkih operacija, kada je Drezden sravnjen sa zemljom, a u tom gradu gotovo da uopšte nije bilo nacističkih trupa.

Ispada da je puna istina o Drugom svetskom ratu bila balast na putu ka stvaranju Evropske unije, koju ste jednom prilikom nazvali „najuspešnijim mirovnim projektom u istoriji jer je doveo do pomirenja milenijumskih neprijatelja – Francuske i Nemačke”?

Svakako da nije slučajno što je 1985. za Dan Evrope proglašen baš 9. maj, kako bi se prekrila simbolika Dana pobede. Na taj datum 1950. godine francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman predstavio je plan stvaranja Evropske zajednice za ugalj i čelik, čime je stvoren nukleus današnje Evropske unije. Šumanovoj deklaraciji, naravno, nema nikakve zamerke, ali to je samo jedna birokratska objava, neuporediva sa značajem Dana pobede, koji je promenio sudbinu sveta.

Koliko su relativizaciji vrednosti antifašističke borbe doprinele deklaracije Veća Evrope i Evropskog parlamenta, kojima se zločini komunističkih režima izjednačavaju s nacističkim i fašističkim zločinima?

Usvajanje tih dokumenata izgurale su Litvanija, Letonija i Estonija jer je Crvena armija počinila užasne zločine nad stanovništvom ove tri države, koje su inače bile izuzetno aktivne u saradnji s nacistima, baš kao i Mađarska. Ostale zemlje, s izuzetkom Poljske i Slovačke, koje mogu da se ponose svojim antifašizmom, bile su pasivne prema okupatoru, a Češka je u tom pogledu najistaknutiji primer. Sad, da li bi Srbi bolje prošli da kao Česi nisu dali glasa od sebe, ko bi znao? Ipak, nismo mogli protiv svoje tradicije. Srpski ideal je major Gavrilović, a ne vojnik Švejk. To je razlika u mentalitetu.

Na stvaranje mentaliteta, odnosno nacionalne svesti i sistema vrednosti, utiču ne samo povesne činjenice već i mitovi i legende. Može li takva „nadgradnja stvarnosti” da sklizne u reviziju istorije?

Smatram da se osuda za reviziju istorije prečesto i olako poteže. Ne može naše poimanje prošlosti da danas bude isto kao, recimo, 1972. godine. Neke priče moramo da menjamo, samo to mora da bude na korist našem osećaju zajedništva i ugledu u svetu. Nacionalni identitet nastaje na osnovu zajedničkih priča koje pričamo o našoj prošlosti. To je ono što se naziva narativ. Na državi je da odluči koje će priče, koji narativi, biti temelj identiteta. Mešavina istorijskih činjenica i mitova stvara identitet. U novoj interpretaciji nacionalne istorije moramo da težimo da priče koje pričamo našim potomcima kod njih pobude osećaj ponosa što pripadaju srpskom narodu. Ne samo unutar granica naše zemlje već i u dijaspori. Naravno, u izgradnji nacionalnog identiteta najznačajnije su temeljne vrednosti. Da li zaista novi identitet Ukrajinaca treba da bude izgrađen na mržnji prema Rusima? I da li identitet Crnogoraca mora da niče na omrazi prema Srbima? Odnosno, da li je nužno ubiti Srbina u sebi da bi se bilo Crnogorac?

U svetlu toga što ste rekli, da li Evropa zarad stvaranja svog novog identiteta mora da ubije antifašizam u sebi?

Mora da ubije sovjetsku, odnosno rusku komponentu antifašizma u sebi. Mora da u zaborav potisne da su četiri petine svih vojnika koji su u Evropi pali u borbi protiv fašizma bili Rusi, Belorusi i Ukrajinci.

I šta ostaje od baštine antifašizma iz Drugog svetskog rata, ako se ubije ta sovjetska, odnosno ruska komponenta?

Pa... Ostaje simpatični kafedžija Rene.