Olovne kugle oko srpskih nogu

Pompezna, cinična, nacionalistički zajedljiva i zapaljiva retorika obeležila je paraliterarnu polemičku arenu tokom četvorogodišnjeg raspadanja Saveza književnika Jugoslavije (SKJ). Ako je slom elektroenergetskog sistema SFRJ 8. 12. 1980. bio kibernetički signal koji je, u momentu, zamračio celu Jugoslaviju i predskazao joj sudbinu, onda je raskrajanje književničkog jugoorganizma bilo pano za treniranje šovenske pomrčine i najava krvavog finala.

Prepucavanje pisaca bilo je, naoko, i najčešće, refleksija teške krize na Kosmetu i zbog Kosmeta. U nadgornjavanju su prednjačile slovenačke literate, konstantno podižući uloge, diktirajući licitaciju i gađajući srpski nacionalni sentiment iglom u gangliju.

Usred histerije zbog štrajka rudara Albanaca u jami Starog trga Društvo slovenačkih književnika upućuje apel javnosti, tvrdeći da su „Albanci proterani sa obličja zemlje” i da se mogu zateći „samo u rudarskim jamama” (Nin, 12. 3. ’89).

Za Udruženje književnika Srbije (UKS) bile su to teške reči koje vuku velike psihološke uloge i bolna sećanja:

– Kao što se u kući obešenog ne spominje uže, tako se srpskom narodu ne smiju pominjati jame. Srpski narod u jame nije odlazio dobrovoljno, niti je iz njih mogao da se vrati – uzvraćeno je iz Francuske 7 (Nin, 12. 3. ’89).

Slovencima to nije bilo dovoljno, pa su, u naročitom telegramu upućenom na Francusku 7, posegli za verbalnim formulama iz naftalina Kominterne, tražeći od svojih srpskih kolega da osude „velikosrpski hegemonizam”.

Novinar „Politike” Velimir Ćurgus Kazimir, i sam književnik i član srpskog PEN-a, ispisuje proročku rečenicu, poslednju iz ovog citata.

Njegov osvrt u „Politici” prenosi zagrebački „Vjesnik” (10. 3. ’89):

– Kakvo se zlo zamišlja da može biti učinjeno? Da se pisci iz Srbije odreknu Srbije? Da svoj narod proglase za tiranina, za azijskog i staljinističkog mučitelja? Naravno, nije ovo ludilo do te mere ludo i slepo. Ovo ludilo računa da je ipak najveće zlo koje se može učiniti Srbiji to da preko noći Srbi postanu fanatični šovinisti, hegemonisti, tirani i dogmatici.

Ovu projekciju potvrdiće devedesete godine 20. veka. Telegrami i apeli iz Ljubljane bili su rani radovi u poslu lobotomije koja će se raspršiti u planetarnu demonizaciju svega srpskog.

U prilog tome govori i čudesna inverzija pojmova „etničkog čišćenja” i „genocida”. Oba ova izraza, u tadašnjoj javnoj leksici, figurirala su kao jezički sublimat terorisanja srpskog življa na Kosovu i Metohiji, a završiće kao olovne kugle oko srpskih nogu.

Na Skupštini SKJ-a u Varaždinu 1987. odbijen je zahtev Adama Puslojića, zastupnika UKS-a, da u „varaždinsku izjavu” uđe, po njemu ključna reč: genocid (Nin, 28. 6. ’89).

– Puslojić pominje iseljavanje Srba i Crnogoraca, skrnavljenje grobalja, silovanja, seču mladih voćnjaka... Govori o genocidu. Traži da se pitanje Kosova uvrsti u dnevni red skupštine, kao posebna tačka. Suprotstavlja mu se Miroljub Jevtović, predsednik Društva književnika Kosova („Duga”, 26. 6. ’87).

U jesen 1988, 27 pisaca, Srba, Crnogoraca i Muslimana, izlazi iz Društva književnika Kosova (DKK) zbog „majorizacije” albanske većine, koja broji čak 180 pisaca!!! Crnogorski akademik i pisac Čedo Vuković, na sednici Predsedništva SKJ-a na Cetinju traži „brisanje sintagme etnički čisto Kosovo”, tvrdeći da je južna srpska pokrajina zapravo „etnički prljava” („Politika”, 15. 11. ’88).

U toj kakofoniji koncept etničkog čišćenja otvoreno zastupaju i otrovno forsiraju nacionalno najhomogeniji – slovenački spisatelji. Oni pozivaju u goste delegaciju DK Kosova pod uslovom da bude sastavljena samo od Albanaca, a posle i „etnički čistu delegaciju” iz Hrvatske, dakle, samo Hrvate (Nin, 12. 3. ’89). Šegačeći se ili ne, slovenačke literate istupaju sa zahtevom da se iz njihovog udruženja „izuzmu” pisci mađarske i italijanske nacionalnosti (Nin, 16. 4. ’89).

„Etničko čišćenje”, posle ulaska u javni diskurs zbog iseljavanja Srba s Kosmeta, pojavljuje se i u pravničkom vokabularu. Sredinom 1983. u Sarajevu je počelo je suđenje A. Izetbegoviću i društvu. Glavna tačka optužnice koju zastupa tužiteljka Edina Rezidović su kriminogene aktivnosti s ciljem stvaranja „etnički čiste Bosne”.

„Frankfurter algemajne cajtung” (1. 8. ’83) iz pera V. Majera ocenjuje takvu inkriminaciju kao „apsurdnu”: „Tužiteljka tvrdi da su optuženi radili na stvaranju ’etnički čiste Bosne’ mada se reč ’etnički’ uopšte ne može primeniti na bosanske Muslimane, koji svi govore srpskohrvatskim jezikom i koja (reč ’etnički’) do sada nije primenjivana. Ova reč je preuzeta iz kosovske problematike. Ona je podmetnuta kao teza ekstremnom albanskom nacionalizmu.”

Samo devet godina kasnije, ova Majerova konfuzna i navijačka teza nadgrađena je, meta izokrenuta, a pozicije „žrtve” i „krivca” permutovane. Te, 1992. godine, Tadeuš Mazovjecki, u ulozi izaslanika UN, izvestiće da „etnička čišćenja” nisu posledice, već cilj bosanskog rata koji „pre svega sprovode Srbi”.