Džulijan Barns – originalan i u novom romanu

Novi roman Džulijana Barnsa „Elizabet Finč” objavljen je u „Geopoetici” samo mesec dana posle britanskog izdanja, u prevodu sa engleskog Vuka Šećerovića. Reč je o jednom od prvih prevoda ove knjige u svetu na druge jezike.

Po rečima urednice Jasne Novakov Sibinović, Barns je i u ovoj knjizi originalan, kada je reč o pristupu temi, ali i uvek drugačiji, u odnosu na njegove dosadašnje romane.

– Ovoga puta on piše o jednoj upečatljivoj ženi, o profesorki kulture i civilizacije na kursu za odrasle, inspirativnoj ličnosti koja podstiče druge. Narator, njen učenik, podrobno opisuje njen fizički izgled i karakterne osobine. Međutim, u svom maniru, pored fiktivnih ličnosti, Barns u priču uključuje i istorijsku ličnost Julijana Otpadnika, poslednjeg paganskog rimskog cara, kome je u okviru trodelne romaneskne strukture posvećen drugi, središnji deo. To je jedna od odlika Barnsove proze, on piše o određenoj istorijskoj ličnosti, komentarišući prošlost i savremenost, kritički posmatrajući britansko društvo. Kada narator u romanu govori o profesorki Elizabet Finč, pre svega ističe njen stav prema neophodnosti autonomnog i kritičkog mišljenja, o potrebi čoveka da „misli svojom glavom”. Ovde postoji i jasno razgraničenje između akademskog obrazovanja i širine znanja, prvo označava sputanost institucijama, drugo je otvorenost duha, učenje kroz čitav život. Još jedno važno težište ove priče počiva na temama ljubavi i prijateljstva. Narator i bivši učenik Elizabet Finč posle prisnog druženja dolazi u posed njenih rukopisa i razmišljanja, što je takođe važan deo knjige – istakla je Jasna Novakov Sibinović.

Evo jednog rečitog odlomka, vezanog upravo za rukopise glavne junakinje, ali i primera Barnsove kritike britanske istorije i savremenosti:

„A iz ove beleške se vidi kako se pripremala za predavanja:

– Da su crkve bile manje monoteističke i manje dogmatske, da nije bilo progona Onih Koji Nisu Kao Mi, Britanci bi se slobodnije mešali sa drugima, ukrštanje rasa bi postalo normalna pojava, a bela koža ne bi bila znak nadmoći. Tako bi u društvu bilo manje očiglednih obeležja statusa, bogatstva i moći. Možda bi onda britanska istorija bila priča o zemlji koja uči različitosti, umesto što ih prenebregava i potiskuje. Umesto osvajačke zemlje na koju drugi gledaju sa suzdržanim uvažavanjem ili otvorenim gnušanjem, bila bi zemlja koja upravlja svetom (ili bar delom sveta) drugačije – dajući primer onih vrlina koje su često prisutne u društvu, mada su obično u zapećku, kao što su tolerancija, liberalnost, benevolentna otvorenost prema drugima. To je teško ostvarivo iz položaja u kome se sada nalazimo.”

Prevodilac Vuk Šećerović primetio je da je ova Barnsova knjiga bila zahtevna za prevođenje, ali da predstavlja piščev kredo u idejnom i formalnom smislu, kao i svojevrsno poigravanje beletristikom i publicistikom. Takođe, on je otkrio i to da je lik Elizabet Finč u stvari Barnsov omaž Aniti Brukner (1928‒2016), engleskoj nagrađivanoj književnici i istoričarki umetnosti, profesorki na Kembridžu.

Kada je reč o formi romana, Šećerović je dodao da su prvi i treći deo romaneskni, dok je središnji, u vidu eseja i u montenjevskom duhu, posvećen Julijanu Otpadniku, u neku ruku piščevom imenjaku.

– Upravo u vezi sa ovom istorijskom ličnošću u romanu je iznesen stav da je istorija krenula u pogrešnom smeru prihvatanjem hrišćanstva kao zvanične monoteističke religije, kao i to da svaki pojam ili ideja koji sadrže prefiks „mono”, gde spada i monogamija, po sebi predstavljaju jednoumlje, jednoobraznost, ograničavanje. Sa druge strane, paganski svet je oličenje pluralizma i slobode– zapazio je Šećerović.