Politizacija Evrosonga

Pažljivom i poštenom pratiocu ovogodišnjeg takmičenja za najbolju pesmu Evrope jasno je da i ovog puta nad svim stoji status „moralnog pobednika”. To je srpska predstavnica Konstrakta s dosad još nezabeleženom podrškom publike širom Evrope. Moćna Evropa još u kvalifikacijama skoro da nije krila – Ukrajina mora da pobedi. Samo, to se moralo izvesti nekako „demokratski” i „regularno”, što se uplitanjem politike u ovo takmičenje još od pada Berlinskog zida, perfidno i kontinuirano koristi. Stručni žiriji najmoćnijih zapadnih zemalja međusobno su na samom početku podelili silne glasove i pobedničku četvorku postavili tako visoko da je i očekivani veliki broj glasova publike za Konstraktinu pesmu u ukupnom zbiru ne može preteći.

To što je na kraju Ujedinjeno Kraljevstvo „prepustilo” pobedu Ukrajini, sasvim je u političkom i realnom kursu podrške, koju na svim planovima premijer Džonson i ekipa drže kao udarna sila EU i NATO-a protiv Rusije. Konstrakta je u jednom trenutku bila noćna mora za taj perfidni plan, utoliko više jer je predstavljala malu Srbiju, kojoj takav Zapad već tri decenije lomi kičmu. Iako na petom mestu, Konstrakta je tako ispala dvostruki moralni pobednik, a vreme i publika već pokazuju da će njena pesma biti dugotrajnija od mnogih dosad pobedničkih, pa i ukrajinske „Stefanije”.

Od samog početka Evrosonga, koji je lepa ideja da se umesto ratova i sukoba u Evropi peva, ali samo njenog zapadnog kapitalističkog dela, postoji i njen naredbodavni momenat – „mora”. Ako je u početku i bilo u redu da pet zemalja osnivača takmičenja direktno ulaze u finale, to je posle devedesetih godina prošlog veka, po raspadu komunističkog Istoka uz direktno mešanje politike, postalo „pravo primata” nad ostalim učesnicama. Počast osnivačima može se odavati na brojne druge načine, umesto takve neprikosnovenosti, koja podseća na ne tako davni imperijalizam tih država. Svojevremeno, sedamdesetih godina prošlog veka, začudilo je uvođenje u takmičenje Izraela, koji je bliskoistočna, a ne evropska zemlja. Devedesetih uvođenje dalekih kaspijskih zemalja: Jermenije, Azerbejdžana i Gruzije. U geografiji smo i za Tursku učili da je azijska zemlja. A o nedavnom priključenju Australije tek ne treba komentar.

Dok se Sovjetski Savez raspadao „na prevaru”, a Jugoslavija „na silu”, i Evrovizija započinje novi zaokret. Srećnim spojem odlične i simbolički vrlo prikladne pesme Tota Kutunja (Ujedinjena Evropa – „Insieme”) Italija 1990. pobeđuje po drugi put (1964. Điljola Činkveti). Sledeće decenije je na pijedestalu sever Evrope: Švedska (dva puta), Irska (četiri puta), Norveška i Danska. I još jednom Izrael. A onda, započinje vreme tih pridošlica „iza gvozdene zavese”: Estonija, Letonija, Turska, Ukrajina... Uvode se i glasovi publike. Da je politika debelo umešala prste, pokazuje najčešće nepoklapanje mišljenja stručnih žirija i publike. Do tada, veći deo pobedničkih pesama publika je odlično primala i pamtila.

Moralnost i stručnost morali bi da krase svaku vrstu žiriranja. U umetnosti pogotovo, jer je njeno vrednovanje od posebnih znanja i intuicija, kad se ne odriče dugotrajnosti dela, ali i ne podilazi prolaznom ukusu konzumenata. Neetički pristup, što je i mešanje politike, samo još više dovodi u sumnju validnost proklamovanih najboljih. Poslednjih nekoliko decenija, sem dve-tri pobedničke pesme, ostale niko i ne pamti, a još traju i pevaju se upravo pesme „moralni pobednici”. Tako je i s Ruslanom, koja je za „par poena” 2004. ispred našeg Željka Joksimovića i „Lane moje” donela pobedu Ukrajini. Još tada, Ukrajina je bila strateški cilj širenja Zapada. Kad je Džamala 2016. pevala antirusku pesmu „1944. godina”, Ukrajina je već bila na dubokom putu služenja EU i NATO-u. Iznuđeni rat između Rusije i Ukrajine dešavao se ove godine baš u vreme pripreme i održavanja Evrosonga, a veliki svetski igrači zapečatili su sasvim otvoreno ono što se dotad radilo „ispod žita”. EBU je posle završetka takmičenja priznao da je zbog tobožnje neregularnosti glasanja nekih stručnih žirija, sam preraspodeljivao glasove prvoj četvorci na tabeli. Umesto pesme koja neće deliti Evropljane na dobre i zle, koju će pevati cela Evropa, zvuk gonga jezivo odzvanja i pridružuje se bubnjevima mržnje i rata. Kao da je s prvom pobednicom Lis Asja („Refrain”, Švajcarska, 1956), koja je 2018. preminula u 94. godini, u bolesni evrovizijski mrak otišlo i ono poslednje zdravo umetničko i altruističko.

Stoga srpskoj predstavnici Konstrakti pripada i treća vrsta pobede – jer „umetnica (umetnost) mora biti zdrava”.

Miša Lazar,
pisac, član Srpske duhovne akademije i UKS, Beograd