Volim da osećam da nema granica

75. KAN

U razgovoru za „Politiku” Lea Sejdu (1985) objašnjava svoju festivalsku sveprisutnost i uzroke saradnje sa toliko različitih filmskih autora kojima je ponudila toliko uvek različitu i u različitosti originalnu samu sebe...

Toliko ste često prisutni u filmovima da to mora da je stresno?

Da, jeste stresno ali je i velika, velika radost. Puno radim, puno vremena provodom na snimanjima, ali to je sada moj život i to je moj posao. Uvek se osećam bolje posle posla i posle te proživljene strasti. Bilo je dosta naporno i raditi na svetskoj promociji filma o Džejmsu Bondu „Nije vreme za umiranje”, a paralelno snimati i druge stvari, ali je konačno bilo lepo videti i druge ljude i imati pravu vezu sa publikom.

U novom filmu Mie Hensen Lov „Jedno lepo jutro” igrate Sandru: samohranu majku, brižnu kćerku, veoma zauzetog profesionalnog prevodioca, a sve to iziskuje puno stresa, ali se ona sa svim tim nosi sa nekom gotovo nestvarnom mirnoćom i mekoćom?

Istina je, moja Sandra je veoma tiha, ali je i puna nežnosti i ljubavi. Mislim da je to bila Mijina ideja, ona je takva, tiha i nežna, ali i veoma čvrsta dok režira, ali i dok vodi svoj lični život. Mislim da ja zapravo glumim nju, jer je i sama priča filma nastala na osnovu njenih ličnih iskustava u odnosu sa ocem koji je imao Alchajmerovu bolest, u odnosu na njenu decu i na njenog novog partnera. Mislim da je ona od mene to i tražila – tu mekoću u ženi koja je svakodnevno rastrgnuta na više strana.

Da li je Hensenova imala u vidu upravo vas dok je pisala scenario za ovaj film?

Jeste i to sam znala. To je zanimljiv koncept, jer su svi njeni filmovi zapravo o njenom životu. Bilo mi je lako povezati se sa likom Sandre zbog jednostavnosti i neke životne iskrenosti same teme, jer ovo je film o ljubavi i smrti. Uz to, Sandra je normalna žena, a čini se da je ovo prvi put da igram skroz normalnu ženu na filmu.

Šta mislite zašto vas reditelji zovu za uloge žena koje nisu „sasvim svoje”?

Ne znam, ali i to sam ja. Tumač uloga žena za koje je vezana i neka vrsta fantazije, ali i predmet želja. Igrala sam i ubicu, ali sam i sa takvim likom uspela da se povežem. Film je uvek i način da se povežete sa svetom i životom. Emocije naših likova prolaze i kroz naše emocije koje smo svi iskusili, ili ih je iskusio neko koga poznajemo.

Da li je uloga Sandre nešto što vam je nedostajalo u karijeri?

Zapravo, ja igram uloge koje mi se na neki način daju. Volim da mislim da je gluma saradnja, a ne samo izvođenje radova. Ako reditelj ima želju da radi sa mnom, to je nešto kao igra kroz koju pokušavate da pokažete i neku vrstu unutrašnjeg procesa do dolaska onoga što vi možete da ponudite. Dakle, nudim saradnju kroz zajednički proces dolaska do onoga što je najbolje za film. Morate pronaći i pravi balans u svom glumačkom poslu i glumačkoj kreaciji.

Bili ste veoma zauzeti u ove dve pandemijske godine, snimili ste pet potpuno različitih filmova?

To je ono što mi se zapravo sviđa, zaista sam ponosna što su toliko različiti. Volim to. I volim da putujem, da osećam da nema granica. Slobodna sam da radim sa francuskim rediteljima, ali i sa evropskim, američkim, kanadskim. Za mene je film univerzalni jezik koji mi omogućava ogromnu slobodu.

U Kanu ste i u filmu Dejvida Kronenberga, vi ste radoholičar?

Uloga u filmu Dejvida Kronenberga je potpuno drugačija od uloge u filmu Hensenove. Partner mi je Vigo Mortensen i reč je o naučnoj fantastici i distopijskom filmu. Kada me već pitate da vam iskreno kažem – delujem kao radoholičar, ali sam zapravo prilično lenja i kontemplativna. Kao mlađa nisam baš bila efikasna, bila sam izgubljena i nisam razumela šta sve ljudi mogu. Bila sam u svom svetu, u oblacima. Možda je to razlog što ne osećam glumu toliko kao posao koliko kao ličnu strast. To je moj vazduh, način mog disanja i nešto kao moranje. To je ono što mi treba, malo fikcije u mom životu. Ali, jesam lenja, teško me je pokrenuti.

Često se govori o umetničkoj slobodi, kakav vi stav imate?

Živimo u svetu u kojem se pitam jesmo li to mi. Jesmo, sa umetnošću koja je postala politička i udaljila se od prave umetnosti. Prava umetnost kao da je postala nepotrebna, a znam da je nemoguće da bude tako.

Posle iskustva „Bondove devojke” dr Medlin Svon, hoćete li skoro snimati kakav novi američki blokbaster?

Ako vi kritičari to želite mogla bih da uradim nastavak (smeh). Ne, nije mi ponuđen nijedan američki film sa velikim budžetom. Znam samo da uvek radim sa najboljima i da će život ipak odlučiti umesto mene. Nisam fatalista. Jednostavno, tako osećam i razmišljam o životu.