Dama koja oštri alat

Kada biste negde slučajno upoznali Zoricu Bogdanović, rekli biste „baš lepa žena, negovana, sigurno uživa u životu”. A kada vam kaže čime se bavi ostanete u čudu. Uveliko je u šestoj deceniji, ali se godine na njoj ne vide. Naprotiv. I sve to ne bi bilo neobično da se ona ne bavi 100 odsto muškim poslom. Zorica radi na mašini za oštrenje alata i na ravnoj brusilici u „Kolubari metal” delu Elektroprivrede Srbije.

Njene ruke i lice, međutim, nisu poprimile ništa od ovog teškog posla na kojem je već 38 godina. Počela je s 21 i ponekad je na nekoliko dana radila na zameni kao evidentičar, ali se potom opet vraćala oštrenju i brusilici.

Kao i za većinu njenih kolega sa kojima sve ove godine radi u „Kolubari metal” kada je završila srednju Elektrotehničku školu ni za nju nije bilo posla u struci. Jedini način da se za stalno zaposli i ima svoju platu bilo je da se prekvalifikuje za ovo današnje zanimanje.

– Nije mi bilo lako da se sa elektrotehničkom strukom prebacim na mašinstvo. To je kao nebo i zemlja, iako se možda tako ne čini. Išla sam na prekvalifikaciju šest meseci, a potom u Beogradu polagala ispite. Za sve to vreme sam učila od starijih kolega, pravih majstora bez kojih sigurno ne bih imala ovu veštinu koju imam danas – priča Zorica.

Sve je, naglašava, u praksi, mada i teorija mora da se zna.

– Obrađujem noževe na glodalici i drugi rezni alat. Radimo glodala koja potom idu na ozubljivanje s tim što mi naoštrimo i izbrusimo, kako bi sve bilo spremno da se stavi na mašinu i krene u proizvodnju zupčanika. To je neka vrsta reznog alata – objašnjava naša sagovornica.

Kaže da u proizvodnji nema normu, već radi onda kada ima posla:

– Ima dana kada nema mnogo posla, ali i dana kada svi radimo u dve smene. Sve zavisi od potreba „Kolubare” za koju sve ovo i pravimo.

Koliko znam sve što se napravi ostaje u domaćoj proizvodnji i za potrebe naših mašina na kopovima, govori Zorica.

Napominje da nije jedina žena u muškom poslu u „Kolubari metal”. Ima još tri koleginice koje dele njeno radno mesto.

– Bilo nas je i više, ali su promenile posao. Sada imamo mladog kolegu koji je došao pre godinu dana i zaista odlično naučio da radi, iako ne postoji u Mašinskoj školi smer za oštrača alata. Ali ima sreću da može da gleda starije kolege i uči od njih – navodi Zorica.

– Vrlo je važno što ovde u radionici imamo dobru radnu atmosferu. Solidarni smo i spremni da jedni drugima uvek pomognemo. I sve da u nekom trenutku neko od nas iz bilo kog razloga ne može da završi započeto, uvek će neko da uskoči, da posao ne čeka – priča ona.

Dodaje da je kao i kod mnogih drugih poslova i ovde prioritet koncentracija.

– Nekada ovaj posao zahteva veću brzinu rada i tu mora posebno da se bude skoncentrisan i oprezan, inače će doći ili do povrede ili do škarta, odnosno alat neće biti naoštren, ili obrušen kako treba. Velika je stvar i razumevanje poslovođa i šefa smene koji ne prave nikakvu dodatnu tenziju. Ne zato što smo mi žene, pa nas štede, već shvataju da svako ovde daje najbolje od sebe – govori dok oštri alat.

Poenta ovog posla nije, napominje, da se mehanički odradi. Vrlo često dolaze poslovi gde baš moraš sve da osmisliš i da se posvetiš tome što radiš. Misli ne smeju da lutaju, a da pritom rukama oštriš alat.

Posao je nije omeo ni da postane supruga i majka dvojice sinova, a na pitanje da li kod kuće nešto oštri ili brusi, odgovara:

–Ne, dosta mi je muškog posla u radno vreme. Sve i da hoću da radim nešto slično kod kuće nemam mašine. A i kod kuće želim da se bavim ženskim poslovima.