Tamna strana mita

U mitološko vreme u staroj Grčkoj poštovalo se pravilo da jedan prvak vredi kao deset hiljada običnih. Tako su bili i nagrađivani. Stari Grci su znali vrednovati trud, muku i talenat kao neophodne uslove da bi čovek izradio ono što možemo nazvati mitom o sebi. Drugi neophodan uslov je vreme, godine, decenije, zavisno o kojoj vrsti delatnosti je reč. U aktivnostima gde preovladava talent, kao u sportu, na estradi, brže se stiže do mita nego u naučnim, stručnim ili umetničkim područjima.

Poslednjih pedesetak godina došlo je do supremacije mediokriteta koji su zloupotrebili pojam jednakosti među ljudima, proširivši ga i na one životne situacije gde je to kontraproduktivno. Broj (kvantitet) postao je merilo vrednosti umesto kvaliteta dela. U ime partijske, ideološke, klasne podobnosti arbitri u sferi procene šta je elitno a šta šund postali su nekompetentni ljudi.

Najbolji i najsvežiji primer degradacije kreativnog, a samo kreacija izdržava test vremena, jesu privilegovane penzije, koje dodeljuje neko ministarstvo, gde su ih reproduktivci iz komisije dodeljivali sebi jednakim reproduktivcima, a potpuno su zapostavili stvaraoce, čija dela oni samo interpretiraju. Tu se našlo tušta i tma glumaca, pevaljki, prevodilaca, balerina, a književnika, pesnika, kompozitora – za prste jedne ruke.

Višedecenijsko negiranje proverenih autoriteta, kao deo ideološke borbe „radnika i seljaka”(i poštene inteligencije?) protiv aristokratizma u svim njegovim vidovima (dolazi od grčke reči aristos-najbolji) doveo nas je dotle da u prvi plan izbijaju zlobni, zluradi, nišći duhom, koji, zauzevši mesta u komisijama, novinama, odborima, snižavaju kriterijume izvrsnosti, nagrađujući po plemenskom, zemljačkom, a ne umetničkom merilu. Države su se menjale, ali su odreda negovale na svojim jaslama razne komitetlije, vladare iz senke, koji anonimno procenjuju nečije vrednosti. Kratkih rukava, kod takvih, uvek su ostajali oni najkvalitetniji. Ako bi se neko izdigao do stepena legende, mita, već bi se našao neko ko bi dobio zadatak da ga unizi po tipu: „Steva je mnogo dobar... recimo umetnik... ali mu je Žika j… ženu!”.

„U tom ludilu”, kao što reče Šekspir, „ima sistema”. Od našeg ministarstva pomenuti Šekspir ne bi dobio penziju, ali bi je dobili mediokriteti koji su izvikivali njegove reči s brojnih bina. Ima u našem mentalitetu potrebe da sve što je bolje, plemenitije, kvalitetnije, unizimo, svedemo na svoj nivo.

A naš zajednički nivo obeležava kompleks manje vrednosti (Kleinminderwertigkeitkomplex).

Da sve nije tako crno govori masovno divljenje i najnovija identifikacija naroda s najlepšim i najboljim našim teniserkama, od kojih se kod vanvremenske lepote i kvaliteta Ane Ivanović, čovek zapita: „Bože, čime smo je zaslužili!”.

Dok nas ne budu vodili najbolji u sferama svoje delatnosti, dok podobni budu gazili sposobne, nema nam nade za boljitak. A narod koji ne ceni ono najbolje kod sebe, nema „su čim pred svijet izići…”.

Istorija nas uči da od istorije nismo ništa naučili ili konkretno, bolujemo od naknadne pameti, jer nikad za života nismo priznavali svoje veličine, nego smo činili sve da ih svedemo na svoju dimenziju. Treba li pomenuti sudbinu Nušića, plejade velikana, kojima smo uporno postavljali klipove za života, do najnovijih gaženja proverenih veličina. Vreme kao jedini pošteni sudija osvetlilo je svu veličinu njihovog mita, a efemerne ideološke, klasne, rasne, diskvalifikacije pokazale su se potpuno nevažnim.

Nisu mitovi potrebni njima, oni su neophodni nama, jer smo u ovom trenutku izgubili identitet, a njega možemo ponovo pronaći samo preko svojih velikana, mitova, legendi. Za to su potrebni ljudi s pozitivnim vibracijama, a sve zloduhe, zavidnike, kritizere, treba otpremiti u ropotarnicu istorije.