Skupo samopoklanjanje
Prođe i kraj juna i upisa se 5,1 milion obradovanih budućih primalaca poklona. A poklon je privlačan – te novac , te akcije važnih i velikih preduzeća. Zakonom je poklonima namenjeno 15 odsto od kapitala Elektroprivrede, Telekoma, NIS-a, Aerodroma, Jata i Galenike. Ali je darežljivi zakon obećao i akcije onih preduzeća koja tek dospeju u većinski državni kapital. Ni tu se ne iscrpljuju razlozi za radovanje. Već postoji Privatizacioni registar u kome su stotine miliona evra vrednih akcija.
Iznenadili su se kreatori poklona što poklonoprimalaca ima toliko. To treba da oraspoloži one koji se žale da nas je sve manje. A u tih 5,1 milion srećnika su samo punoletni državljani Srbije, koji prebivaju u njoj; glasači su i nisu propustili da se prijave za poklon. Možda će ubuduće biti više i glasača. Po zvaničnoj statistici, ima nas svega 7,4 miliona, pa se nije kvalifikovalo, ili je propustilo da stane u red za poklon, samo nešto više od dva miliona mladih, neprijavljenih, neglasača i drugih. Poklonu se, kažu, u zube ne gleda. Nadaju se ljudi, biće upakovano vredno. Najavljeno je svakome po hiljadu evra, iako vrednost evra opada...
Ali daleko je kraj 2010. godine kad će pokloni, po zakonu, biti u celini predati. Do tada,poklonima upravljaju neki poklonodavci. Kažem tako, jer u stvari mi sami dajemo sebi te poklone. Da ih ne dobijemo, mogli bismo platiti manje poreze. Ali pokloni uvek raduju, ako i prođu kroz tuđe ruke, naročito ako se pri tom ne smanje. A nažalost, ima i toga. Zato pratimo događanja sa našim poklonima. Poklon je samo ono što se zaista dobije i od tada mu zubi više nisu za gledanje.
Sa poklonjenim nam nekoliko stotina miliona evra, koliko je vrednost akcija već stavljenih u Privatizacioni registar, upravlja Akcijski fond, a ne znamo o njima ništa. Bilo bi fino kad bi nas Fond obavestio bar kolika je vrednost svih tih naših akcija, prema poslednjim cenama na berzi, ili bar prema cenama po kojima je obavljena privatizacija. Tada bismo imali veće poverenje u one kojima je dato pravo da akcije prodaju, iako su one prethodnim zakonom nama date. Sad od veštine prodaje zavisi šta ćemo mi dobiti.
Ako se svakom u poklon stavi po jedna akcija, trebalo biukupno da ih bude bar 34 miliona, jer je od toga 15 odsto – 5,1 milion akcija, svakome po jedna (ako ih neće cepati na delove). Vlada je već Jat ustrojila sa 14,7 miliona komada akcija, da bi onda kršila zakon, najavljujući da će i poklonjene akcije da proda i deli novac. Vlada može menjati svaki zakon, ali ne bi smela kršiti onaj koji još nije promenila. Kazne za nju, naravno, nisu predviđene, ali to je loš primer. Ako tako ostane i ako se Jat uspešno proda, videćemo posle nekog vremena koliko je uzeto od poklona onima koji ne bi odmah prodavali akcije. Naivna je priča da se time zamrzava struktura svojine Jata. Kad se „poklonjene” akcije prodaju neko će ih kupiti, pa može i prodavati. Struktura kapitala može se zamrznuti samo aktima Jata.
Drugo zakidanje na poklonima verovatno je kod NIS-a. Zakon o privatizaciji propisao je javnu privatizaciju da bi se postigla najbolja prodaja. Vlada je opet bila iznad zakona. Pogodila je direktnu prodaju 51 odsto akcija tog preduzeća za okruglo 400 miliona evra, ako joj to Skupština ne ospori. Kapital NIS-a podeljen je već na 8,2 miliona akcija, što opet nije deljivo sa brojem poklona – da bi se dobila bar po jedna akcija. Ostaćemo verovatno i bez tih akcija.
Za sada su samo veliki troškovi (mada ne znamo koliki) te velike akcije besplatne podele akcija. A ima li išta besplatno?
Konsultant za strana ulaganja