Majska lutanja

Što bi rekla Konstrakta: I šta sad? Ništa se ne zna, a sve je poznato. Hoćemo li na Zapad ili Istok, hoće li poskupeti struja, da li ćemo imati dovoljno gasa, da li ćemo imati para za hranu, puzi li ka nama inflacija...? I sve je to u ruci jednog čoveka, kome bi pozavidela i „sestra Batrićeva” na kuknjavi. Lepo je premijerka rekla da ona i vlada nemaju veze s tim ruskim gasom, sve je to zasluga tog jednog jedinog. I ne samo gas već i struja, brašno, pirinač, ulje... Pa što primaš platu, premijerko, i stanuješ u vili kad se ne pitaš ništa? Ovaj znak pitanja na kraju rečenice je dokaz da se i ja i građani nešto pitamo. U čudu, razume se.

Svojevremeno je Pinki video Tita, a predsednik se sada čuo s Putinom. Malo li je? Šta su se dogovorili, pitanje je za trista dolara. Po staroj ceni gasa. Pada mi na pamet ona dirljiva scena kad su naši glavari ispred Palate „Srbija” stajali postojano na pljusku, pokisli kao miševi pred starim političkim mačkom. To idolopoklonstvo bi sada mnogi pokušali da izbrišu, ali ta slika ostaje, možda ne u arhivi, ali u našim očima svakako. Dakle, i sada dajemo migavac za skretanje na Zapad, a točkovi nebalansirani vuku na Istok.

Šta ćemo kad je takva „situacija”? Mislim na onaj kratki film na jednoj nacionalnoj televiziji, usred Dnevnika, u kojem su nabrojani svi izdajnici Srbije. Biranim rečima, dakle, najuvredljivije što se može. Čak je tu ubačen i Dačić, ni kriv ni dužan, jer ga srce vuče na Istok, a fotelja zanosi na Zapad. A Rem ćuti i pravi se Romul.

U isto vreme, Vulin preti svim susedima. Praznom puškom jer u svojoj vojnoj neobučenosti ne ume da je napuni. A municije imamo napretek, pogotovo kad su u pitanju „vojne operacije” hrvatske vojske, u kojima su avioni pobeđivali traktore. Šteta što nismo imali takve traktore, kao u onom davnom vicu sa sovjetsko-kineske granice kada je ruski traktor uzvratio vatru, a zatim uzleteo.

U ovom mesecu su nam fudbal i košarka doživljavali uspehe, za razliku od navijača, koji ne biraju mete i sredstva da vređaju protivnike. Kad se samo setim onog monstruoznog transparenta „Nož, žica, Srebrenica”. Svi smo zanemeli, a država pogotovo.

Malo nas je Konstrakta izvukla na civilizacijsku i kulturnu površinu. I u regionu i u Evropi. Ali to je malo. Malo je korpore sano, važnije je mens sana.

I šta sad?!