Potraga za istinom

Nedavno nas je esej Muharema Bazdulja na najlepši način podsetio da je autor „Rašomona”, čuvenog teksta o subjektivnim aspektima istine, bio učenik Dostojevskog. Uz važan dodatak: možda baš tokom dolaženja do istine bez znakova navoda, ako već ne i do Istine sa velikim slovom.

Naš prvi utisak, po nekom psihološkom diktatu, jeste da „Rašomon” zagovara izbegavanje, negiranje krivice. Međutim, orkestriranje ličnih verzija osumnjičenih (za ubistvo oca u „Braći Karamazovima”, za ubistvo samuraja u „Rašomonu”) ne svodi se na prebacivanje krivice na drugoga, već na njeno dosledno (čak i po cenu nategnute motivacije) prihvatanje. Neiznuđeno samookrivljavanje i jeste hrišćanski nauk ruskog pisca (čovek se uvek oseća za sve krivim, a nečovek i kad je kriv negira krivicu). Nije slučajno da su pripadnici nekih ruskih sekti dobrovoljno preuzimali na sebe krivicu za zločine koje nisu počinili („kontrolni” kazus iz „Zločina i kazne”). Možda se baš tako dodatno dezavuiše bezbožničko ponašanje junaka koji, vođeni ambicijom personalističkog samopotvrđivanja, čine užasne prestupe, dok ih i u dubini duše uporno negiraju (Smerdjakov, Stavrogin, pa možda i Raskoljnikov)?

Saglasno Mihailu Bahtinu, izvorište ovog metoda je dijalektičko mišljenje Sokratovih i Platonovih dijaloga i antičke menipeje, koje otvara vrata mnogoglasnosti potrage za istinom, ne odajući nam iza kojeg glasa se krije sam autor. Da smo u središtu filozofske i bogotražiteljske, a ne psihološke i penološke potrage za istinom svedoči i „kontrolna” minijatura u završnici Akutagavine priče: naprasno osumnjičeni seljak, koji se zapetljava u sitne laži, uklanja sve optužbe upravo širinom svoje ličnosti. Jer on nije „pokupio” samo dragoceni bodež, već i napušteno dete, što je za istinu o čoveku, za njen format, mnogo značajnije. Otuda finalna vedrina nakon oluje, otuda milje u srcu sveštenika.

Draginja Ramadanski,
Senta