Ruski vojnici odbijaju da se bore u Ukrajini?

Neki ruski vojnici odbijaju da se vrate da se bore u Ukrajini zbog svog iskustva na liniji fronta na početku invazije, tvrde ruski advokati i aktivisti za ljudska prava. Bi-Bi-Si je razgovarao sa jednim takvim vojnikom.

„Ne želim da se vratim u Ukrajinu da ubijam i budem ubijen”, kaže Sergej (nije njegovo pravo ime), koji je proveo pet nedelja boreći se u Ukrajini i kaže da je traumatizovan tim iskustvom.

Sada je kod kuće u Rusiji, nakon što je dobio pravni savet kako bi izbegao povratak na liniju fronta. On je samo jedan od stotina ruskih vojnika za koje se pretpostavlja da su tražili takav savet.

„Mislio sam da smo mi ruska vojska, najbolja na svetu”, ogorčeno kaže mladić. Umesto toga, kako kaže, očekivalo se da rade čak i bez osnovne opreme, kao što su uređaji za noćno osmatranje.

Sergej se pridružio vojsci kao regrut. Većina muškaraca između 18 i 27 godina u Rusiji mora da odsluži godinu dana obaveznog vojnog roka. Ali, posle nekoliko meseci, odlučio je da potpiše dvogodišnji profesionalni ugovor kojim bi dobio i platu.

U januaru je Sergej poslat blizu granice sa Ukrajinom na, kako mu je rečeno, vojne vežbe. Mesec dana kasnije – 24. februara, na dan kada je Rusija započela invaziju – rečeno mu je da pređe granicu. Gotovo odmah njegova jedinica našla se na udaru.

Kada su stali da prenoće na jednom napuštenom seoskom imanju, komandir im je rekao: „Kao što ste već shvatili, ovo nije šala”. Sergej je bio potpuno šokiran.

Kontinuirano su granatirani, kaže, i u pokretu i preko noći. U njegovoj jedinici od 50 ljudi, 10 je ubijeno, a 10 ranjeno. Gotovo svi njegovi drugovi bili su mlađi od 25 godina.

Čuo je za ruske vojnike koji su bili toliko neiskusni da „nisu znali da pucaju i nisu mogli da razlikuju jedan kraj minobacača od drugog”.

Prema njegovim rečima, njegov konvoj – koji se kretao kroz severnu Ukrajinu –razbijen je nakon samo četiri dana kada je most koji su hteli da pređu dignut u vazduh. Tada su svi njegovi drugovi koji su bili ispred njih poginuli.

Drugom prilikom, morao je, kaže, da zaobiđe drugove zarobljene u zapaljenom vozilu ispred njega.

„Bilo je razneseno iz bacača granata ili nečeg drugog. Zapalilo se i unutra su bili ruski vojnici. Prošli smo pored njih, pucajući sve vreme. Nisam se ni osvrnuo.”

Njegova jedinica krenula je dalje kroz ukrajinsko selo, ali kaže, očigledno nije postojala nikakva strategija. Pojačanje nije stiglo, a i vojnici su bili slabo opremljeni da ni mogli da zauzmu veliki grad.

On veruje da su njegovi komandanti planirali da veoma brzo zauzmu uporišta i ključne gradove i računali su da će se Ukrajinci jednostavno predati.

„Jurišali smo napred, kratko se noću odmarali, nismo imamo rovove, niti smo izviđali. Nikoga nismo ostavljali za sobom, tako da nismo imali nikakvu zaštitu u slučaju da neko odluči da nas napadne s leđa.

„Mislim da je upravo zbog toga mnogo naših poginulo. Da smo se kretali postepeno, da smo proverili da li na putevima ima mina, mnogi gubici mogli su da se izbegnu.”

Sergejeve pritužbe na nedostatak opreme registrovane su i u telefonskim razgovorima, kako se tvrdi, između ruskih vojnika i njihovih porodica, koje su presrele i objavile ukrajinske službe bezbednosti.

Početkom aprila, Sergej je vraćen preko granice u logor na ruskoj strani. Trupe su povučene sa severa Ukrajine i činilo se da se pregrupišu za napad na istoku. Kasnije tog meseca dobio je naređenje da se vrati u Ukrajinu, ali je svom komandantu rekao da nije spreman da ide.

„Rekao mi je da je to moj izbor. Nisu čak ni pokušali da nas razuvere, jer nismo bili prvi”, rekao je Sergej za Bi-Bi-Si. Ali, zbog reakcije svoje jedinice na njegovo odbijanje, odlučio da potraži pravni savet.

Advokat je Sergeja i dvojicu kolega istomišljenika posavetovao da vrate oružje i vrate se u štab svoje jedinice, gde treba da podnesu pismo u kojem objašnjavaju da su „moralno i psihički iscrpljeni” i da ne mogu da nastave borbu u Ukrajini.

Rečeno im je da je povratak u jedinicu važan, jer jednostavan odlazak može da se  protumači kao dezertiranje, što kao rezultat može da ima kaznu od dve godine u disciplinskom bataljonu.

Komandanti armija pokušavaju da zastraše vojnike po ugovoru da ostanu u svojim jedinicama, kaže ruski advokat za ljudska prava Aleksej Tabalov. On, međutim, naglašava da ruski vojni zakon sadrži klauzule koje dozvoljavaju vojnicima da odbiju da se bore ako to ne žele.

Aktivista za ljudska prava Sergej Krivenko kaže da mu nije poznato da je bilo krivičnog gonjenja onih koji odbijaju da se vrate na front.

To, međutim, ne znači da nema pokušaja krivičnog gonjenja.

Jedan komandant na severu Rusije zatražio je pokretanje krivičnog postupka protiv njegovog podređenog koji neće da se vrati u Ukrajinu, ali je vojni tužilac odbio da nastavi postupak, stoji u dokumentima u koje je Bi-Bi-Si imao uvid. Takva akcija bila „preuranjena” bez procene štete po vojnu službu u koju je bio uključen, smatra tužilac.

Vojnici poput Sergeja – koji ne žele da se vrate na liniju fronta – nisu neuobičajeni, kaže Ruslan Levijev, urednik Conflict Intelligence Team-a, medijskog projekta koji istražuje iskustva ruske vojske u Ukrajini putem poverljivih intervjua i materijala dobijenih iz javnih izvora.

Levijev kaže da njegov tim procenjuje značajnu manjinu ruskih vojnika po ugovoru poslatih u Ukrajinu da se bore u početnoj invaziji koja je odbila da se vrati nazad.

Nezavisni ruski mediji takođe izveštavaju o stotinama slučajeva u kojima su vojnici odbili da se vrate u Ukrajinu.

Nekoliko advokata i aktivista za ljudska prava sa kojima je Bi-Bi-Si razgovarao rekli su da su redovno nudili savete onima koji pokušavaju da izbegnu povratak u Ukrajinu.

Iako Sergej ne želi da se vrati na liniju fronta, on želi da odsluži nedovršen vojni rok u Rusiji kako bi izbegao bilo kakve nepredviđene posledice. Ali, iako je njegovo pismo o odbijanju borbe prihvaćeno, to ne znači da postoje garancije da neće biti vraćen u Ukrajinu tokom perioda službe.