Radoznalost duha mora da se neguje

Subotica – Na telefonski poziv, javlja se zvonkim, snažnim glasom.

„To je zato što mene nije napustio taj mladićki duh”, odgovara Velimir Matejić, koji sa 88 godina i dalje aktivno slika, stvara i putuje.

„Kakve su to predrasude” odbacuje čuđenje zbog toga što i dalje aktivno vozi, i redovno iz Krivaje, pored Bačke Topole gde sada živi, odlazi u Suboticu ili Sentu u snabdevanje.

Tako započinje razgovor tokom kojeg će Velimir Matejić više puta pokazati da njegov život u pojedinim segmentima izmiče klišeima uobičajenog. Živog je duha, oštrih zapažanja, sa preciznim sećanjem na događaje kojih je dovoljno i za dve biografije.

Rođen je u Beranama 1934. godine jer su mu roditelji, kao profesori, tamo službovali. Završio je Biološki fakultet, nastavljajući tako porodičnu prosvetarsku tradiciju, a predavao je u zemunskoj gimnaziji. Međutim, umetnička crta bilo je još jedno porodično nasleđe koje je snažno pulsiralo u njemu. Crtanje je počeo da uči u Šumatovačkoj školi crtanja, i u atelju Lize Križanić gde ga je odvela tetka Desanka Maksimović, rođena sestra njegove majke Zorke.

– Liza nas je dočekala rečima: „Šta je? Tetka je ambiciozna!” Ali tamo je bio i slikar Aca Kumrić i on me je poveo po ateljeu da gledamo slike, ispitivao za detalje i rekao: ovaj mladić će biti slikar. I tako smo oborili tezu da sam tetkina ambicija. Liza Križanić je imala lep atelje u Prizrenskoj ulici, mogao sam da odem i da radim kada sam imao vremena pored studiranja – priča Matejić.

Potom je, kaže, već kao profesor biologije upisao i istoriju umetnosti, samo je slušao predavanja, nije izlazio na ispite. – Međutim, onda sam 1968. godine primljen u Udruženje likovnih umetnika Srbije, pa sam to zanemario. Ne može čovek u životu baš sve da postigne.

A postignuća nije manjkalo u Matejićevom umetničkom životu. Više stotina samostalnih izložbi, četiri puta više kolektivnih, brojne nagrade za grafiku, među njima i ona iz Banske Bistrice. Mnogo je radio u tehnikama drvoreza i linoreza, grafike, radio slike u ulju. O svemu tome svedoče katalozi uredno složeni u ormanu i isečci iz novina sa reprodukcijama njegovih dela ili tekstovima o njemu. Tu su i njegove prve reprodukcije linoreza iz „Kulturnog dodatka” „Politike”.

I u ovom trenutku njegovi radovi izloženi su na bijenalu u Gornjem Milanovcu, a uskoro će publika ponovo imati prilike da vidi njegova dela na Majskoj izložbi u Grafičkom kolektivu u Beogradu.

– Radoznalost, ona koju imaju deca, mora da se neguje. I mora da postoji jak motiv. Meni nije teško da, kada ima neka velika izložba u Beču, sednem u autobus, i posle ceo dan šetam po Beču a uveče se vratim. Mi sada ovde nemamo velike izložbe. Zapostavljeno je. Nekada sam odlazio u oba muzeja, i u Narodni, i u ovaj na Ušću, svake nedelje. Kao što neki ljudi idu u crkvu, tako sam ja išao po nekoliko puta na izložbe. A mi smo dozvolili da oni budu zatvoreni 12 ili 15 godina – priča Matejić kako je negovao dugu mladost svog duha.

Pre četiri godine je poslednji put bio na Venecijanskom bijenalu, koji je posećivao punih pola veka i sada traži načina da ponovo ode do Italije. Nabraja još bijenale u Ljubljani koji je neizostavno posećivao, isto kao i sve velike muzeje sveta i gradove, filmove, predele čije slike je želeo da zadrži pred svojim očima. Posebno je privržen Parizu u kojem je u više navrata boravio po nekoliko meseci.

Velimir Matejić je pre 12 godina napustio Beograd i od tada živi u malom mestu Krivaja pored Bačke Topole. Kada je došao, Krivaja je imala oko 600 stanovnika, danas se prepolovila.

– Dugo sam tražio mesto za sebe u celoj Srbiji, i ovde mi se učinilo dobro, tu je bio biskop, škola, teretana koja mi je važna, prodavnica, restoran, ima divno jezero pored na kojem plivam – nabraja Matejić.

Od svega navedenog, ostalo je samo jezero. Priznaje da mu povremeno nedostaje Beograd, jer je u Krivaji lepo za rad, ali se oseća izolovano bez sagovornika. Ponekad kada ode u Suboticu odjednom pogleda nekoliko filmova na bioskopskom repertoaru da zadovolji tu duhovnu glad.

Zbog toga su mu na stolu tegovi, a ispred vrata stana na drugom, poslednjem spratu u hodniku punom svetlosti štafelaj sa uljima i slike malog formata koje je upravo završio. Ovde to su dve njegove uporišne tačke: važno mu je da održi vitalnost tela i otvorenost svog duha. Ne dozvoljava ni svojim godinama da ga definišu, ali ni okolini ne dopušta diskiminaciju po starosti.

– Umetnik nema penziju i on ne sme da se penzioniše. Ako si umetnik tebi svaka sredina treba da odgovara. Učenje i rad uvek moraju da idu paralelno – kaže Matejić.