Ne bacaj smeće u tuđi kontejner

Pravila ponašanja za obično pučanstvo u zemlji koju je začeo Džordž Vašington ustanovljena su da slome svojeglavu volju pojedinaca i tako ga  uteraju u tor, tamo gde će nad njime lako trenirati strogoću.

Međutim, nema te ovce koja rado napušta neograđena prostranstva slobodnog kretanja i dobrovoljno odlazi u tor. Moj prvi pokušaj da izbegnem pravila vezan je za odlaganje smeća.

Prvih nekoliko dana posle useljenja u kuću, izlazio sam na ulicu u potrazi za kontejnerom, koji su u mojoj postojbini u stara, dobra vremena, bili na raspolaganju 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. Svaki put sam se vraćao  neobavljena posla.

Kad je đubre počelo ozbiljno da mi smeta, potrpao sam ga u kola i krenuo u potragu za bilo čim što bi ličilo na lokalni sabirač smeća ili deponiju. Nepune dve milje od kuće spazio sam tri velika kontejnera poređana ispred jedne stambene zgrade. Izgledalo mi je kao razrešenje mog problema.

Ne očekujući nikakva iznenađenja, stao sam pored kontejnera i počeo da vadim kese i kutije u kojima je đubre već odmaklo u vrenju. Baš kad sam otvorio poklopac kontejnera i zadovoljno ustanovio da je prazan, osetio sam nervozan dodir po ramenu praćen meksičkim engleskim:

- Šta bre to radiš?

Zbrčkani čičica ne samo da je ličio na čuvara stambenog objekta, već je to i bio. (Ono „bre” nije izgovorio ali je baš tako zvučao.)

- Ratosiljavam se đubreta, odgovorio sam lakonski.

- Ali to je tvoje đubre a kontejner pripada ovoj zgradi, odbrusio mi je odsečno.

- Pa zar ne vidiš da je prazan, amigo, pokušao sam da ga omekšam.

- Nema veze, prazan kontejner pripada ovoj zgradi i ako ne vratiš svoje smrdljivo đubre u tvoja smrdljiva kola, zvaću policiju!

Mogao sam još da polemišem ali njegov ljutiti izraz lica i ruka na telefonu bili su više nego ubedljivi. Pokupio sam svoje otpatke poslavši i čičicu i izumitelja mobilnog gde treba i napustio mesto zločina u pokušaju.

Upravo tako sam se i osećao, kao zločinac. Pomno praćen pogledom rigidnog čuvara, našao sam se ponovo u zagrljaju svoga đubreta sa strepnjom da će biti uz mene kao veran pas, do kraja mog života.

Ali, povređeno dostojanstvo i sveže nadošli inat, odlučili su da pokažu čičici na kome svet ostaje. Ne može mene da nadmudri jedan „mumificirani metuzalem”.

Iste noći, u vreme kada i sove spavaju, prikrao sam se, parkirao pola bloka ranije i u više navrata na prstima donosio pune ruke đubreta stavljajući ih tiho u kontejner. Misija uspešno izvedena, pomislio sam spuštajući poklopac nakon poslednjeg istovara, kad su se iznenada iz pomrčine pojavila policijska kola sekući noćnu tminu bleštavim rotirajućim svetlima.

Stao sam kao ukopan sa rukom na poluzatvorenom poklopcu i sa poluotvorenim ustima. Uhvaćen snažnim reflektorom u kriminalnoj radnji „Neovlašćeno odlaganje otpadaka”, prepustio sam se nevoljno posledici poglavlja 8, paragraf 37, mesnog zakona.

Izabrao sam povoljniju alternativu i platio kaznu na licu mesta. Nije mi se išlo tri meseca u zatvor. U prisustvu dva uniformisana zapisničara, povadio sam iz kontejnera svoje đubre do poslednje koštice i vratio ga u kola.

Spasivši zemlju od gnusnog neprijatelja, policajci su se zadovoljno okrenuli i mahnuli u pravcu prozora odakle ih je uz širok bezubi osmeh i dva podignuta palca ispratio, znate već ko.

Sad se već upalila crvena lampica. Alarmirala se u cilju sprečavanja naslova u novinama: „Ugušio se u sopstvenom đubretu”. Pred hamletovskom dilemom živ ili mrtav, učinio sam poslednji korak. Preskočio sam svoj dobro utvrđen zid introvertnosti (po nekima svrstan odmah uz kineski), i upitao prvog komšiju kako on to radi.

Odmah je razmrsio taj Gordijev čvor u koji sam se zavezao. Smeće se tokom nedelje skuplja u za to specijalne kante i utorkom uveče iznosi na ulicu. Odatle ga po planu za naš rejon odnose kamioni gradske čistoće rano zorom svake srede.

Zaključio sam da sada treba da vezujem čvorove i da ne zaboravim na taj red vožnje. Ali nisam imao izbora, kupio sam kantu i čekao prvi utorak.

I nisam zaboravio, jer je kuća je dovoljno zaudarala. Puna kanta i gomila kesa oko nje bili su na pravom mestu u pravo vreme te sam napokon odahnuo.

Sledećeg jutra međutim, umalo nisam izdahnuo.

Za razliku od praznih komšijskih, moja kanta je bila netaknuta sa svim kesama oko nje gde sam ih i ostavio. Na rubu očaja pitao sam se gde sam pogrešio, prilazeći svojoj očigledno neotuđivoj imovini.

Zalepljena cedulja na kanti, unapred odštampana, ostavljala je izbor đubretaru da zaokruži prekršaj iz niza mogućih a u praksi potvrđenih.

Pripisani su mi sledeći grehovi: Nisam sortirao đubre prema poreklu, kakvoći i daljoj obradivosti, tako sortiranog nisam ga stavio u zasebne kante, na višak đubreta oko kante nisam nalepio za to posebno plaćene nalepnice, novine nisam povezao u pakete od po 5 Lb...

Uputstvo postupanja sa đubretom koje me je čekalo na kanti, bilo je svojom debljinom upravo proporcionalno visini standarda ove zemlje. Zastrašujuća misao mi je tada prošla kroz glavu. Postaću znači savremenim robom nj. v. Đubreta u zemlji koja je zvanično ukinula ropstvo još pre 150 godina.

I šta sam mogao. Uzeo sam godišnji odmor da detaljno proučim uputstvo i sada sedam dana u nedelji sortiram đubre dok sa strepnjom očekujem svaku sredu i strogog đubretara.

Slobodan Stojiljković, Čikago