Njegove grafike kružile svetskim galerijama

Akademski slikar Ljubomir Kokotović (1936–2022) umro je u rodnom selu Banatsko Karađorđevo, gde je i sahranjen. Ovaj poznati i u svetu priznati umetnik bio je zapažen i po avanturističkim i kontroverznim osobinama. Jedno vreme je vodio mondenski život u Parizu i izlagao u poznatim galerijama po svetu, a onda se naprasno vratio u rodni kraj i živeo skromnim životom. O tome svedoči i podatak da nije dobio nacionalnu penziju za koju je konkurisao pet puta, a ispunjavao je kritrijume jer je dobio niz prestižnih svetskih nagrada.

Ljubomir je potomak ličkih kolonista koji su doselili u Banat nakon što su zemljom nagrađeni za dobrovoljno učešće u Prvom svetskom ratu i Solunskom frontu, na strani srpske vojske. Kada je završio gimnaziju u Zrenjaninu, otišao je na studije u Beograd gde je diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti. Pošto je iskazao izuzetan talenat za grafiku, dospeo je u Brisel gde je specijalizirao ovu likovnu granu kod čuvenog profesora Gustava Marsula.

Sedamdesetih godina prošlog veka krenuo je u osvajanje svetskih izložbi i galerija. Tako je u italijanskom Sasoferatu dobio nagradu „Premio Europa” 1973. Već dogodine u Frečenu, u Nemačkoj, dobio je nagradau na Međunarodnom bijenalu grafike, pa nekoliko godina kasnije nagrađen je na Svetskoj izložbi grafike u San Francisku. Značajna priznanja dobio je i u Velikoj Britaniji na četvrtom i šestom Internacionalnom bijenalu crteža, a među šest najprestižnijih nagrada koje je dobio u svetu umetnosti je i ona iz Seula u Koreji sa Internacionalne izložbe minijatura...

Banatsko-lički slikar je izlagao sa Pablom Pikasom, Salvadorom Dalijem, Renatom Gutuzom, Huanom Miroom i Markom Šagalom, a o tome svedoče danas požuteli katalozi koje je poneo u skromnom prtljagu kada se vratio iz sveta. Britanski kritičari su ga svojevremeno svrstali među četiri najbolja crtača na svetu. Neke istine o njegovom životu, koje su se samo naslućivale u retkim istupima u javnosti, poneo je u grob. Verovatno se zbog sumnjivih ljudi s kojima se družio naprasno vratio u svoje rodno selo. Zasitio se svetala velegrada i želeo da bude uz ostarelu majku.                                                                                                                        Po povratku je uživao u tome da slikanju podučava decu u okolnim seoskim školama, ali i da čuva ovce na seoskim pašnjacima, kao u detinjstvu. Njegov zemljak čuveni Đura Jakšić se pored pisanja poezije bavio i slikartsvom, a Kokotović, koji je i decu Đurine rodne Srpske Crnje učio slikanju, pored crtanja se bavio i pisanjem. Arhaičnim ličkim jezikom napisao je roman „Gud baj Brodvej, elo Vrans” o burnom životu Ličana u emigraciji u Americi. Oni su kao solunski dobrovoljci i naselili Banat, a slikar je kao mladić zapisivao njihove ispovesti.

Na sahrani umetnika je rečeno da je i njegova sudbina primer da se „u Srbiji uspeh ne prašta”. U njegovom okruženju i u našoj javnosti više su primećivani detalji iz njegovog ekstremnog umetničkog ponašanja nego njegovi uspešni umetnički stvaralački dometi dokazani u svetu.