Hemingvej u Parizu

Kad te Pariz ščepa, ništa ne boli. I kad te okuje lancima i postaneš njegov zarobljenik, ne boli takođe. Naprotiv. Sve se to odvija poput tanga u Parizu, ali ne baš kao u onom italijanskom filmu „Poslednji tango u Parizu” Bernarda Bertolučija. Stanovah tad u ulici Pasi, u Šesnaestom arondismanu. U ulici razmaženih i bogatih dama. Leti, pa čak i zimi, odbace najlonke, a bosa stopala njihovih dugih šampanjac nogu vragolasto ubace u kroko cipelice s visokom štiklom. U ruci drže „tašnicu ermes”, model „keli”, koja je takođe kroko. I, naravno, boje u istom tonu kao i cipele. Cena „ermes keli” tašnice kreće se od 7.300 evra do vrtoglavih 80.000 evra.

Lica su im i leti i zimi obavezno skrivena iza tamnih naočara, a duga kosa često zna da im padne na ramena. Dražesnim pokretom ruke otvaraju zadnja vrata limuzine njenoj pudlici, koja sa zadnjeg sedišta iskoči baš kao da je izbačena sa katapulta. Kad ovu „damu iz Šesnaestog” upitaš šta radi u životu, gledajući te prodornim pogledom u oči, zagonetno i s blagim smeškom procedi ono – „ja sam bogata”. A to će reći da ne radi ništa. U stvari, radi. Uživa u životu. Ali zato se baš pretrže radeći marljivo o glavi buđelaru svoga dežmekastog muža. Kad joj se suprug u osam uveče, mrtav umoran, vrati s posla, ona maestralnim pokretom ruke iz frižidera izvadi i na dva minuta gurne u mikrotalasnu pećnicu industrijski već spremljeno jelo „mari”. A uz „mari” ne zaboravi na sto da stavi bocu crvenog vina bordo, malo starijeg godišta berbe, da bi joj dragi lakše podneo tu ekspresnu „mari”.

Prošlo je nemalo godina, dok mi jednog dana ne pade na pamet da u Šesnaestom arondismanu potražim kitnjastu „haussmannien” zgradu koja se završava velikom crnom kupolom što cepa pariske oblake. Ova zgrada boje patine nalazi se ne baš na samom početku vijadukta Pasi, koji raskošno premošćuje hučnu i plovnu Senu. Iz metroa linije 6, koji na potpuno otvorenoj pariskoj sceni prelazi Senu ovim starim vijaduktom, levo i desno puca predivan pogled na živu parisku razglednicu. Ako vagoni metroa kloparajući idu u pravcu metro-stanice Bir-Hakeim, možeš baciti pogled ulevo i uživaš u vitkoj i elegantnoj liniji Ajfelove kule. Ukoliko nemaš sreće da sediš, nego moraš da stojiš, pripazi se džeparoša koji svoj radni dan provode u pariskom metrou.

Kad se nađoh u ovoj „haussmannien” zgradi, dočeka me odmah po ulasku umorna i mrzovoljna konsijerž (kućepaziteljka). Po naglasku odmah primetih da je Portugalka.

– Gospođo, da li je u ovoj zgradi sniman film „Poslednji tango u Parizu”? – upitah je.

– Da, reče. Stan u kojem je sniman taj film nalazi se na poslednjem spratu, a završava se ogromnom kupolom s crnim krovom. U filmu pod tom kupolom beše kupatilo. Da li je tu bio i ve-ce, ne bi vam znala reći. A baš tu, pod kupolom, odigrale su se neke bizarne scene u ovom filmu. Naglo je planula strast između Pola (Marlon Brando) i Džini (Marija Šnajder). I sama sam gledala taj film. Marlon Brando je u njemu glumio nekakvog depresivnog Amerikanca, muškarca koji je prevalio četrdesetu i koji se, eto tako, našao u Parizu. U stvari, oboje su se našli pred tim vratima, u skoro istom trenutku, i jedno i drugo tražeći stan za sebe.

Nije samo Bertoluči snimao film u Parizu. S nazivom Pariz u naslovu filma snimljen je čak 51 film. A filmova čija se radnja odvija u jednom od dvadeset pariskih arondismana u svetskoj kinematografiji ima ziher „šesnaest tona”. Zato Pariz slovi za filmski najsnimaniju metropolu na planeti. Ko li sve nije dolazio u Pariz da ga „gušta”. U njemu je dve godine živeo i veliki pisac i žurnalista, ratni reporter i vlasnik zaista osobenog i neprevaziđenog lepršavog stila – Ernest Hemingvej. Skoro svake noći nađem se na Sen Žermenu i špartam njegovim uličicama kojima se tiskaju turisti. U ovom, Šestom arondismanu nije mali broj bistroa, posebno onih elitnih, gde nailazim na tragove koje je za sobom ostavio slavni Hemingvej, taj čarobnjak pera. U „Selektu”, na primer. U njemu je drugovao s francuskim filozofom egzistencijalistom Žan-Polom Sartrom i njegovom životnom saputnicom književnicom Simon de Bovoar. I u pivnicu „Lip”, naspram glamura pariske kafane „Flor”, takođe u Šestom arondismanu, on je počesto ulazio. A u poznatom i luksuznom pariskom hotelu s pet zvezdica „Ric” na broju 15, Plas Vandom, u Prvom pariskom arondismanu, i danas postoji bar čije je ime „Hemingvej”.

Ernest Hemingvej sa svojom prvom suprugom (ženio se četiri puta) u Pariz stiže 22. decembra 1921. godine, u svojstvu reportera lista „Toronto star”. Živeo je u malom iznajmljenom stanu na broju 74, u ulici Kardinal Lemoen, u Petom arondismanu, na samo dva koraka od živopisnog i uvek bučnog trga Kontrskarp. U ovom stanu napisao je knjigu od 240 stranica svojevrsne „ode Parizu”, kojoj je dao naslov „Paris est une fête” (Pariz je praznik). Na trgu Kontrskarp svake bogovetne večeri, osim kad pada kiša, kao na traci se smenjuju ulične grupe muzičara.

Na ovom trgu sam upoznao trubača srednjih godina, Amerikanca. Čim bi me krajičkom oka opazio, krenuo bi s mojom omiljenom melodijom „Fly Me to the Moon”. Znao je da je ona moj muzički favorit. Postoji čak 736 verzija ove melodije, koju su širom sveta proslavili Frenk Sinatra, Net King Kol i mnogi drugi. Ovaj veliki američki džez standard komponovao je 1954. godine Bart Hauard. Moj trubač, Amerikanac, banuo je jedne sparne pariske letnje večeri sa svojom grupom „Buci bees” (Pčelice Buci), koja je dobila ime po atraktivnoj turističkoj ulici Buci u Šestom arondismanu. S njima je prvi put bila i jedna Nemica, za koju kasnije saznah da je iz Štutgarta. Trubač mi ju je predstavio i rekao mi da je to njegova ljubav, da se oženio njome i da za kraj godine očekuju rođenje sina. Kako je neumoljiva i sto puta dokazana istina da život piše romane, zbog Nemice se ova muzička grupa raspala. A njihova pevačica blondina Odri ne doleće više kao nekad svakog maja avionom iz San Franciska u grad na Seni, u kojem bi ostala sve dok ne zastudeni.

Nego, da se vratimo našem Hemingveju. Za svoj „roman nad romanima” „Starac i more” Hemingvej je 1952. godine bio nagrađen Pulicerovom, a dve godine kasnije i Nobelovom nagradom. Inače, u svom književnom opusu napisao je ukupno devet romana, kao i nemali broj pripovedaka. Za vreme Prvog svetskog rata u vojsci je bio bolničar na italijanskom frontu. Ovo mu je poslužilo kao književna podloga za roman „Zbogom, oružje”. U tom ratu bio je i ranjen. Tri meseca proveo je u bolnici. A onda se u Veneciji, eto, baš „iz prve” zaljubio u groficu naših korena po imenu Andrea Ivančić. Po svemu sudeći, ni Andrea nije bila ravnodušna. Omađijana šarmom slavnog pisca, dolepršala je za njim čak na daleku Kubu, gde je ostala s piscem nekoliko meseci. Videće se njih dvoje i još jednom, 1954. godine, u Italiji. Mada umoran, bolestan i depresivan, nakon ove velike ljubavne avanture i idile s groficom Ivančić, Hemingvej je pronašao inspiraciju da napiše knjigu „Au-delà du fleuve et sous les arbres” (Iznad reke i pod drvećem), koja, međutim, nije doživela izdavački uspeh. Nakon toga, deset godina, između 1930. i 1940, proveo je živeći u Floridi, a zatim u Havani, na Kubi. Napustio je Kubu i otišao u Kečum u američkoj državi Idaho.

Tu je, 1961. godine, Hemingvej izvršio samoubistvo.

Njegov stari ribar u knjizi „Starac i more”, ovenčanoj svetskom slavom, vukao je na konopcu za svojom barkom golemu ribu koju je ulovio nadljudskim naporom. Da bi, eto, kad je najzad sav smožden stigao u luku, s tugom ustanovio da za sobom vuče samo – riblji skelet. Ostale ribe su na tom mukotrpnom i dugom morskom putu u međuvremenu pojele sav njegov trud i znoj.

Čekam još uvek u nadi da će se stasita Hemingvejeva figura ponovo pojaviti u pariskom bistrou „Selekt”. Strpljivo ću ga čekati. Možda će i doći.

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije