Stav prema Rusiji i prozapadna politika

Javljam se povodom sve češćih komentara uglednih ličnosti i političkih analitičara o glasanju Ruske Federacije (RF) za uvođenje užasnih sankcija početkom devedesetih godina prošlog veka na predlog SAD. Kao da je saglasnost gora od predloga. Bombardovanje Srbije i Crne Gore krajem devedesetih proglašava se opravdanom humanitarnom akcijom, a vojna akcija RF u Ukrajini započeta 24. februara ove godine naziva se najtežim zločinom. Vrhunac prozapadne politike je zabrinutost za naše potomstvo koje će napustiti Srbiju ukoliko se ne postupi po diktatu zapadnih zemalja.

Iznosim činjenice koje bacaju drugačije svetlo na pomenute komentare:

Ruska Federacija se saglasila sa sankcijama, ali je, zahvaljujući sporazumu srpskih i ruskih privrednika, Srbija koristila ruski gas i satelitske komunikacije. U recipročnoj vrednosti, sve što Srbija proizvodi izvoženo je bez carine kako bi se prevazišla tadašnja totalna blokada platnog prometa. Mogu da dokumentujem da sam radio u firmi koja je tako izvozila svoje proizvode. Zahvaljujući dobrim rezultatima, svi zaposleni u mojoj (društvenoj) firmi, imali su velike zarade i sada uživaju natprosečne penzije. Nažalost, dosovska koalicija je pri osvajanju vlasti jednostrano ukinula navedeni ugovor, preuzimajući obavezu da se plaćanja vrše devizno.

Zemlje NATO-a su nas bombardovale, a Albanija kopneno napala u trenutku kad su Albanci na Kosmetu imali najveću moguću autonomiju u svetu: ustavno pravo da svakih devet godina Albanac bude predsednik Jugoslavije; fakultete, akademiju i ustanove uz isključivo korišćenje albanskog jezika.

RF je preduzela vojnu akciju protiv Ukrajine kad je ukrajinska vlast u osmogodišnjem bombardovanju proruskih delova prouzrokovala oko 14.000 žrtava i ustavno zabranila korišćenje maternjeg ruskog jezika.

Stavljanje uvoza ruskog gasa i stranih investicija u istu ravan nema ekonomske opravdanosti. U svim stranim investicijama prisutne su velike stimulacije po radnom mestu, odliv profita i zanemarivanje uvoznog materijala. Poskupljenje ili nedostatak gasa stvara nerentabilnu proizvodnju, odnosno besmisleno je produženje stranih investicija i dovođenje novih.

Primeri Rumunije, Bugarske i Hrvatske pokazuju da je trajno iseljenje stanovništva poraslo posle ulaska u EU.

Vlada Paunović