Zaraze kao sudbina

Mnogi laici, ali čak i pojedini lekari, pandemiju kovida 19 doživljavaju i predstavljaju drugima kao neobičnost koja mora da je posledica neke zavere. Biološki napadi su, naravno, realna, mada malo verovatna opasnost, dok su epizode masovnog zaražavanja i pomora istorijska neminovnost, koja prati čovečanstvo od početaka civilizacije.

Milorad Panić Surep je u potresnoj knjizi „Kad su živi zavideli mrtvima” dokumentovao kako je Srbija tokom vekova povremeno ostajala populaciono opustela. Nekada je uzrok bio osvajački mač, nekada glad, a često kakva zarazna pogibelj. Iz planinskih zabiti spuštali su se gorštaci, popunjavajući prazan prostor u Metohiji, na Kosovu, po Gornjem Pomoravlju i Šumadiji. Pre ili kasnije i njih su pogađale razne morije, pa su spas pokušavali da nađu prelaskom Save i Dunava, mada ni tamo nije bilo mnogo bolje. Neki su svoj „plavi krug i u njemu zvezdu” potom tražili dalje, put severoistoka.

Na osnovu sačuvane arhivske građe moguće je izračunati da je tokom 702 godine, od treće četvrtine 12. do treće četvrtine 19. veka, u Evropi izbilo 299 epidemija gripa. Nizale su se s prosečnim razmakom od dve godine i četiri meseca. Prva pandemija ove bolesti o kojoj postoje jasni pisani tragovi pogodila je svet 1580. godine. Epidemije i pandemije postale su učestalije u 18. i 19. veku nego tokom ranijih epoha, pa su tako u 19. stoleću zabeležene bar četiri pandemije, od kojih je poslednja, 1889/90. godine, po svojoj žestini označena kao najteža u prethodna tri veka.

Usledila je španska groznica, najpogubnija pandemija gripa koja je 1918–1920. godine lišila života oko 40–50 miliona ljudi u svetu. Mnogo blaže bile su naredne tri pandemije gripa: azijskog 1957, hongkonškog 1968. i svinjskog 2009. godine. Brojni naši savremenici svedoci su još tri pandemije nastale poslednjih decenija: kolere, krenule iz svoje postojbine na severoistoku Indijskog potkontinenta 1961, side, prepoznate van svojih afričkih žarišta 1981, i kovida 19, rasejanog pre dve i po godine iz Kine.

Uz sve strahote koje je u kolektivnom sećanju ostavila španska groznica, ona je odgovorna za jednu desetinu žrtava u poređenju sa 300–500 miliona umrlih od variole samo u proteklom stoleću. U svojevrsnom nadmetanju u pogledu štete načinjene čoveku, variola ostaje upamćena kao najpogubnija zarazna bolest u istoriji ljudskog roda, gora od kuge, kolere, tuberkuloze, pa čak i od malarije, nazvane kraljicom tropskih bolesti. Uz žutu groznicu i dizenteriju, malarija čini trojstvo zbog kojeg je ekvatorijalna Afrika u doba kolonijalizma nazvana grobnicom belog čoveka. Evropljani su na tom kontinentu uspevali da obrazuju svoja stalna naselja i da dovode porodice pretežno uz mediteransku obalu i na jugu tog kontinenta.

Vratimo se vremenu sadašnjem. Za poslednjih 80 godina zabeleženo je 400 novoiskrslih zaraznih bolesti, što znači da je čovečanstvo svake godine prosečno pogađalo po pet do tada nepoznatih uzročnika. Više od polovine svih nevidljivih neprijatelja činile su bakterije, ali se po učinku izdvaja ona četvrtina izazivača novih bolesti koja je virusnog porekla. Još konkretnije, reč je o RNK virusima odgovornim za sidu, ebolu, lasa groznicu, ptičji grip, kao i za tri koronavirusne bolesti: SARS, MERS i kovid 19.

Svi ti RNK virusi potiču iz životinjskog sveta, ali ne možemo kriviti gmizavce, ptice i sisare za nevolje koje nas snađu. Mi smo najdestruktivnija biološka vrsta nastala na ovoj planeti. Resurse uništavamo mnogo većom brzinom nego što oni mogu da se obnove, krčimo šume, bahato zalazimo u tuđa staništa i moramo bar da budemo svesni posledica svog štetočinstva. Namnoženi smo preko svake mere, održavamo se zahvaljujući tehnologiji, a ne svojim prirodno datim svojstvima, te je osveta prirode neminovna.

Na nama je da je dočekujemo što spremniji. U odnosu na mikrobne pretnje, to znači da treba ograničavati seču šuma, sprečavati nekontrolisani ulov divljih životinja, a posebno njihovu ilegalnu prodaju, smanjivati mogućnost prenošenja zaraza na farmama domaćih životinja, sprovoditi veterinarski nadzor i virusološku dijagnostiku, u slučaju sumnje stavljati jato, odnosno stado u karantin, promptno otkrivati i izolovati osobe koje su bile u kontaktu s bolesnim ljudima ili životinjama, uspostaviti graničnu kontrolu, naročito u vazdušnom saobraćaju itd. Tako je, mada je otkriven relativno kasno, SARS pre skoro dve decenije ipak suzbijen pre nego što je prerastao u pandemiju, pa ga od tada nema.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista