Istok–Zapad, cikcak

Umesto da bude zahvalan Bugarskoj, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, koje su zabranom preleta aviona šefa ruske diplomatije onemogućile njegovu provokativnu posetu Beogradu, Aleksandar Vučić je tri balkanske zemlje nazvao „čoporom” koji slepo sledi direktive Zapada.

„Oni koji su sprečili dolazak Sergeja Lavrova ne žele mir, oni sanjaju poraz Rusije”, ojačao je ovaj stav ministar opšte prakse na mestu ministra unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, zadužen za rasipanje ljubavi prema Vladimiru Putinu. „Srbija je ponosna što nije deo antiruske histerije, a zemlje koje jesu imaće vremena i da se stide.”

Time je, zasad, završen prvi čin diplomatskog vodvilja u kome su glavne uloge imali predsednik Srbije i šef diplomatije Kremlja.

Predsednici Rusije i Srbije nedavno su u telefonskom razgovoru razmotrili ključna pitanja bilateralnih odnosa: Moskva je prihvatila trogodišnji ugovor o isporukama gasa po povlašćenoj ceni, Beograd je ponovio da se neće priključiti zapadnim sankcijama, a razgovaralo se i o Kosovu.

Kako nije praksa da se u diplomatskoj ravni utvrđuje gradivo savladano na predsedničkom nivou, postavljaju se pitanja zašto je Lavrov nameravao da dođe u Beograd i da li je sam sebe „pozvao”.

Jasno je da Srbija predlog Moskve nije mogla da odbije, što zbog ruske podrške teritorijalnom integritetu (Kosovo), što zbog gasa. A onda se ispostavilo da je Kremlj, kako je potvrdio Lavrov, „bezuslovno” zainteresovan za poziciju Srbije, pa je fizičkim prisustvom želeo da Srbiju dodatno odvoji od Zapada i veže je za Rusiju.

Potvrđujući da je zapadni Balkan uveliko deo ukrajinskog fronta, optužio je Zapad da onemogućava slobodu izbora spoljnih politika država regiona, da stvara „zatvoreni Balkan”. „EU želi da zemlje kandidati bezuslovno prihvate antirusku politiku.” Srbiji je ponuđena sloboda da izabere put – ka Rusiji.

Dok ponavlja da niko neće razrušiti prijateljstvo Srbije i Rusije i obavezuje Beograd, iz Moskve stižu balističke pretnje Bugarskoj, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Pominjanjem Kosova i Bosne i Hercegovine dao je do znanja da ni usred ukrajinskog rata Rusija nema nemeru da prestane da se angažuje na zapadnom Balkanu na način koji destabilizuje i Evropsku uniju i region.

Moguće je da je šef ruske diplomatije trebalo da razradi finese energetskog ugovora: da saopšti zahteve Kremlja i utvrdi političku cenu za jeftiniji gas. Šta će Vučić ako ga Putin pozove na potpisivanje ugovora?

Moskva neće odustati od namere da predsednika Srbije ubedi da u novu vlast uključi najpouzdanije partnere Rusije: socijaliste koji su trenutno na meti kritika vladajućih naprednjaka. Pošto nije stigao u Beograd, Lavrov je srpskog ministra inostranih poslova pozvao u Moskvu.

Rus je imao i drugi, možda i važniji motiv: da Srbiju upotrebi kao placdarm širenja poznatog narativa o agresiji NATO-a, koja je Moskvu primorala da interveniše u Ukrajini, da Zapadu pokaže da Rusija nije maksimalno izolovana, što je i poruka ruskoj javnosti.

Rusija je na gubitku jer nije realizovala plan, a pružila je priliku EU da ima završnu reč. Mnogi ovde tvrde da je Srbija bez ikakve sopstvene zasluge dobro prošla – sve zahvaljujući hrabrosti tri balkanske zemlje koje su nesumnjivo dobitnici ove diplomatske krize. Sumnjam u taj povoljni ishod.

To što je poseta otkazana možda je Vučiću donelo olakšanje, mali predah kako bi nastavio s politikom balansirane neutralnosti: smanjiti pritisak Zapada koji zahteva pridruživanje sankcijama Rusiji, a istovremeno izbeći preveliko zameranje Moskvi. Problem je što vreme te politike brzo ističe, kao što pokazuju Finska i Švedska, pa i Švajcarska.

Vučić je Srbiju obezbedio gasom, u određenim trenucima pokazao negodovanje zbog Putinovog poređenja nezavisnosti Kosova s dve samoproglašene narodne republike na istoku Ukrajine, ali ne mislim da je, kako piše nemački „Zidojče cajtung”, spreman da okrene leđa Putinu.

Vučić je dobio priliku da ostane neutralan, ali njegovo reagovanje na situaciju oko Lavrova pokazalo je da je branio Ruse, a napadao Zapad. Govorio je o „histeriji” i organizovanim napadima na Srbiju zbog posete. „Ne pristajemo da budemo deo čopora”, sasvim nediplomatski je ciljao na Sofiju, Podgoricu i Skoplje. Da li to znači svrstavanje u „čopor” s Belorusijom?

Iako je Beograd izbegao da bude domaćin jednom od glavnih protagonista agresivne Putinove politike, takva reagovanja potvrđuju zaključak da je Vučićeva Srbija bliža Rusiji, a da je dogovor o gasu Srbije i „Gasproma” novi dokaz podrivanja zajedničke evropske politike.

Kakvu će i koliku cenu onda Srbija morati da plati na Zapadu? To umnogome zavisi od Berlina. Tamo neki od koalicionih partnera već traže da se zamrznu pregovori EU i Srbije. Vučić će morati da sasluša „teške poruke” koje mu danas donosi nemački kancelar Olaf Šolc, premijer zemlje koja je najvažniji partner u EU.

Ukoliko Šolc nastavi s politikom tolerancije Angele Merkel, Vučić bi prošao nekažnjeno i mogao bi da nesmetano učvršćuje svoju autoritarnu vlast i da gradi kult ličnosti boljševičkog tipa. Ne deluje da će biti tako. Prema saopštenju Šolcovog kabineta, kancelar će u Beogradu pokrenuti temu „daljih zajedničkih reakcija” na rusku agresiju, a na susret s Vučićem stiže ispraćen nacrtom rezolucije Bundestaga o BiH, u kojoj će se tražiti i distanciranje Beograda od „separatista”.

Pošto se solidarisao s Rusijom oko zabrane preleta, Vučić brzo menja ploču i nagoveštava da „Srbija mora da požuri na svom evropskom putu”. Ali, vreme ističe. Čeka se trenutak opredeljenja. Nema prijateljstva s dve strane koje su u teškom neprijateljstvu. Tek kada Šolc napusti Beograd nešto preciznije će se znati da li je Srbija ruska politička bušotina Evrope ili zemlja privržena vrednostima zapadne demokratije.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista