Sve više oružja, mir sve dalji

Amerika je poslala Ukrajini, otkako je Rusija napala ovu zemlju, oružje i vojnu opremu u vrednosti od oko četiri milijarde dolara, objavljeno je ovih dana. Kijevu izdašno pomažu i druge članice NATO-a, Poljska je upravo sklopila ugovor vredan 650 miliona evra za opremanje ukrajinske armije artiljerijom, čiju će proizvodnju većim delom finansirati EU.

Osim na bojnom polju, ratove vode i ekonomije zaraćenih strana. Tako je i sada u Ukrajini, iza velikih vojnih operacija, kakvih u Evropi nije bilo od Drugog svetskog rata, napori su odbrambenih industrija – s jedne strane Rusije i s druge Ukrajine i Zapada. Obe strane su motivisane za pobedu i uništenje protivnika, a oružja je na ratištu sve više, i to sve ubitačnijeg.

Kakvo naoružanje se koristi u Ukrajini? U osnovi, i ukrajinska i ruska vojska svoje arsenale baziraju na tehnici stvorenoj još u vreme Sovjetskog Saveza, s tim što je Moskva u velikoj meri proizvela i uvela u upotrebu moderna vojna sredstva, kao što je višecevni lanser raketa TOS, helikopter Ka-52 ili avion Su-35. Ipak, obe strane se oslanjaju na više-manje modernizovano naoružanje razvijeno u vreme SSSR-a. To su, na primer, tenkovi T-72 u raznim verzijama, helikopteri Mi-24 i jurišni avioni namenjeni za napad na ciljeve na zemlji Su-25.

PRIJATELjSKA VATRA: Upravo zato što koriste ista sredstva, Rusi su svoju tehniku obeležili vidljivim oznakama, slovima Z (koje je postalo simbol „specijalne vojne operacije”, kako ovaj rat zovu u Moskvi), ali i O i V, da bi se izbegle zabune, fatalne posledice „prijateljske vatre”. I pored toga, dešava se da se neprijatelji međusobno ne prepoznaju na ratištu.

Postoji snimak stradanja ukrajinskih vojnika, koji, okupljeni na punktu, nisu obraćali pažnju na tenk T-72 (misleći da su u pitanju njihovi saborci), koji im se približio i razneo ih granatom ispaljenom iz neposredne blizine jer je tenk – bio ruski. Pre nekoliko dana, kako se može zaključiti na osnovu objavljenog snimka, Ukrajinci su greškom oborili svoj Su-27.

Rusi su svetu pokazali moć svojih balističkih raketa kratkog dometa „iskander”, kao i onih krstarećih tipa „kalibar”. Ukrajinci koriste stare balističke rakete malog dometa „točka”. Bio sam u prilici da u Bugarskoj na obali Crnog mora, na vežbi u kojoj je učestvovala i Vojska Srbije, posmatram lansiranje te rakete. „Točka”, lansirana s vozila nakon što je postavljena u vertikalni položaj, iza sebe je ostavila požar, zapaljeno rastinje, dok je se neverovatnom brzinom izgubila u plavetnilu neba. Minut-dva kasnije, s morskog horizonta, čula se potmula eksplozija.

Ponestaje municije: ukrajinska samohodna haubica „pion” (Foto EPA/EFE/Vasily Zhlobsky)

KAO MAKSIM PO DIVIZIJI: Zanimljivo je koliko je staro sovjetsko naoružanje, za koje se posle završetka „hladnog rata” često govorilo da je „gvožđurija”, postalo tražena roba. Naravno, zato što su Ukrajinci obučeni za njega, ali ipak se ispostavilo da je ono i dalje i te kako efikasno.

Istočne članice NATO-a ispraznile su svoje arsenale nasleđene iz vremena dok su bile u suparničkom Varšavskom paktu. Na ratište su poslati tenkovi, oklopni transporteri i sredstva protivvazduhoplovne odbrane iz sovjetske ere. Slovačka je poslala i S-300, a Amerikanci će im do daljeg čuvati nebo svojim „patriotima”.

Obeležje dejstava je i upotreba višecevnih lansera raketa (pre svega sistemi „grad”, „smerč” i „uragan”), naslednika legendarnih „kaćuša”, koje je Crvena armija u Drugom svetskom ratu koristila upravo i na području Ukrajine. Neverovatno, ali danas se tamo, što govori o masovnosti i širini sukoba, koriste i trofejne puške i puškomitraljezi iz tih vremena Velikog otadžbinskog rata, pa čak i legendarni mitraljez „maksim” iz Prvog svetskog rata, onaj zbog kog ovde postoji izreka „tuče kô ’maksim’ po diviziji”.

NEKE NOVE KAMIKAZE: Neke zemlje, kao Bugarska, ipak nisu podlegle pritisku da ustupe, sa ili bez kompenzacije, svoje „sovjetsko” oružje Kijevu. U Sofiji nema političke saglasnosti o tome, a vojska nije baš željna da se razoruža. Drugi, poput Izraela ili Švajcarske, to odbijaju iz političkih ili principijelnih razloga. Izraelci ne žele da daju saglasnost za reeksport protivoklopnih sistema „spajk” iz Nemačke za Ukrajinu, a Švajcarci se ne slažu s danskom idejom da u rat protiv Rusije pošalju oklopne transportere „pirana”. Naime, zemlje proizvođači oružja često zadržavaju pravo odluke da li kupac sme da proda ili ustupi njihovu „robu” trećoj strani.

Ipak, u zonu dejstava stiže savremeno oružje zapadnog porekla u velikim količinama. Laki protivoklopni („džavelin”, NLAW...) i protivvazduhoplovni sistemi („stinger” i drugi), čija zastrašujuća efikasnost je pokazana posebno u početku sukoba, isporučeni su Kijevu u godinama pre rata, a stižu i dalje. Amerikanci su dostavili čak i „himars”, višecevni lanser raketa većeg dometa od onih koje Ukrajinci sada koriste, haubice M-777, dronove-kamikaze „svičblejd”... Kijev svakog dana troši do 6.000 granata, zalihe su im pri kraju. A standardni sovjetski i kalibri NATO-a se razlikuju, pa je to sada logistički problem.

Njihovi zapadni saveznici će im slati municiju i oružje, ali ne i svoje vojnike. Naspram njih je Rusija, koja, sa svojom ogromnom vojskom, ratnim zalihama i odbrambenom industrijom, istrajava uprkos svojim gubicima. Sve to ne stvara nimalo osnova za optimizam da će ratnim strahotama u doglednoj budućnosti doći kraj.